Рат ероса и танатоса

„Свети Георгије убива аждаху” је особена драма у опусу Душана Ковачевићева, јер је не одликује урнебесно апсурдни и разоружавајуће црнохуморни ковитлац догађаја, препознатљив за дело овог писца, већ преовлађујуће реалистички, епски вођена радња. Реч је о историјској приповести смештеној у време почетка Првог светског рата, где се преплићу мелодрамска и ратно-политичка линије радње. Прва је компактнија и драмски уверљивија, јер су носиоци радње убедљивији, животнији ликови, док друга има у основи занимљив, апсурдан сукоб који између осталог прати одлазак богаља на фронт, у време Церске битке, али је њено спровођење често одређено дугим препричавањима ранијих ратних похода, без истинске драмске снаге.

Када је драма први пут изведена, 1986. године на сцени Атељеа 212, изазвала је различите, сукобљене критичке ставове према њеним вредностима, од врло афирмативних (Стаменковић) до оних који су сматрали да се „Свети Георгије” може упоредити са драмским делима Нушића и Стерије, у театрологији преовлађујуће означених као мање вредна у односу на њихове комедије (Волк, Форетић). Петар Волк је, на пример, писао да „Свети Георгије убива аждаху” није целовита драма, да је илустративна, што је карактеристика за коју се може рећи да је повремено присутна и у новој представи Југословенског драмског позоришта.

Редитељ Милан Нешковић Ковачевићев комад поставља у веома амбициозној, заводљивој, визуелно раскошној форми која одмах осваја гледаоца (сценографија Горчин Стојановић, костим Биљана Гргур). Сцена вишезначно представља сеоски амбијент, индикативно косу падину са низом стабала у позадини, на једној страни, и кафански простор на другој, што ће се са развојем радње ефектно мењати, и симболички надграђивати. Музика је такође важан елемент овог извођења, који такође на почетку фасцинира гледаоца. Текстове сонгова је писала Дуда Буржујка, а музику је компоновао Владимир Пејковић, и њихове заједничке песме доносе врло сугестивне, савремене, отрежњујуће поетске коментаре радње, о патријархалном мраку, вечитим ратовањима, унутрашњим и спољним итд. Сонгови се емитују путем аудио-снимака, и штета је што се не изводе уживо, јер би у том случају имали и снажнији емотивни учинак.

Највредније сцене у представи су мелодрамске, оне доносе опипљив занос, чулност, разорну моћ ероса и пратећу трагичност танатоса. Милан Марић деликатно игра Гаврила Вуковића, богаља који за себе сматра да је бескористан, губитник, такав без руке, изгубљене у претходном рату. Покреће га искрена, дугогодишња љубав према Катарини Џандаровој, у надахнутом и темпераментном тумачењу Јоване Беловић, која је гради као одлучну и својеглаву жену која не мари за мишљење малограђанског окружења и пркоси свеприсутној прорачунатости бракова, конформизму и општем запостављању љубави. Она је жена Ђорђа Џандара, у дирљивој и сугестивној интерпретацији Николе Ракочевића – он га обликује као честитог човека који се успешно носи са чињеницом да је његова жена у наручју другог мушкарца, можда и због уверења да су интереси државе и нације изнад његовог љубавног краха. Узбудљиво су обликоване сцене у том љубавном троуглу, између Ђорђа и Катарине, као и Ђорђа и Гаврила, уз пригушен, а експлозивно присутан драмски набој. Такав је и призор између Ђорђа и поручника Тасића, у одсечном и ауторитативном тумачењу Марка Јанкетића, када му Ђорђе стоички саопштава да његову жену чува други мушкарац. Анђелика Симић је чврсто принципијелна Катаринина тетка Славка, неумољива у трезвености.

Паралелно са мелодрамском линијом радње теку у првом делу представе сцене у механи које носе бивши ратници, богаљи, махом осакаћени у ранијим ратовима, и где избијају поменуте слабости драмског текста. Ликови ту нису тако животно уверљиви и бујни, призори су растегнути у препричавању ратних догодовштина, и коментарисању тада актуелних политичких новости, често без ритма и живости. Бљесну ту повремено Ковачевићеви моћни, препознатљиви бисери спознаје о нашем менталитету, погубном патријархату, системској корупцији и насиљу, али се помало и изгубе у тој кафанској гунгули. Можда би ове сцене биле ефектније да су сажетије или да су игране у неком изазовнијем, можда стилизованијем облику. Овако, уз повишени патос ликова, Алексе Вуковића (Небојша Љубишић), Нинка Белотића (Александар Ђурица), Реци Воја (Милош Самолов), Рајка Певца (Јоаким Тасић) и других, оне разводњавају на почетку успостављену снагу сценске игре. До краја представе ће се преплитати та помало сувопарна игра, натегнут тон ратних призора и отрежњујућа стварност тешко рањених људских срца која имају истински драмски набој.