Широка стаза

Неко ће ово назвати носталгијом, ја не бих. Сложићемо се да свако своје успомене носи са собом, па кад се зацрне облаци изнад Калгарија, када зима покаже своје зубе и спусти температуру на тридесет испод нуле... бррррр. Једино што помаже на таквој зими је топло вино или топло сећање.
Има једна кафаница у Земуну о којој бих волео да вам напишем нешто. Налази се, па не баш на кеју, али ту нешто мало изнад „Реке” и кајакашког клуба тамо где улица, која води од „Венеције” у смеру од града, полако губи свој облик и прелази у стазу која прати Дунав, онако тихо, као сенка кад вас у стопу прати, а увек се ту нађе и понеки алас који тихо скупља своје мреже на мирном Дунаву, док сунце полако спушта засторе и спрема се на починак.

Ипак, брже ћете је наћи ако кренете ка њој другим путем. И није да је баш лако наћи, али ако вам је добар компас и добра мапа, наћи ћете је из прве. Тамо после гараже гсп-ових аутобуса у Земуну, продужите право, улетите у једну уску уличицу, више налик малом сеоском сокаку (упола ужем од Каменичке улице) који датира негде из доба Турака, и којим само нека залутала коза може нормално да прође.

И негде после 50 метара несигурног корачања, у које год доба дана да наиђете, ту вас увек љубазно дочека и поздрави један постарији господин са наочарима предебелих стакала, тих и ненаметљив, на кога смо сви већ навикли као на саставни део фолклора и амбијента саме кафанице. Он је ту да се побрине да нико не дотакне ваша кола (ако се одлучите да дођете аутом) у време вашег уживања у свему што ова кафаница нуди. И никад не тражи награду за свој труд и можда баш зато добија више него што очекује.

Покушавао сам једно време да пронађем слично место овде у Калгарију, али изгледа да нисам одабрао прави град што се провода тиче. Послови се лако нађу, сунце и даље излази сваког јутра, слави се слава и овде, мада слабије долази родбина. Ипак, оно што, мени се барем тако чини, кључно разликује ову канадску средину од наше балканске, је устаљени и мирнији ритам целе земље, коју на срећу или пак не, није одлика Балкана. Човеку изгледа никад није доста, па ми понекад, ето, сад баш то засмета.

Где сам оно стао? А да, то сокаче се потом сужава са сваким новим кораком који направите да би се на крају све свело на неких метар - метар и по широке степенице које прилично стрмо и више него пребрзо за мој укус воде ка кафани и да будем искрен, тих степеница је увек било некако превише и док силазимо, а камоли док се пењемо назад, онако омамљени, сретни, мало под утицајем белог вина које се попило, али и песама које смо сатима заједно певали са певачем Владом и увек новим хармоникашем који га прати.

И није то зато што смо ми сад неки пијанци и пропалитети, па да се тамо опијамо док не попадамо под сто. Више због тога да се осети та пријатељска, топла атмосфера, благо задимљена просторија у нашем сепареу где нас шест свратимо неколико пута годишње, проведемо пријатно вече уз добру храну, сетну музику, много шале, помало трачева и приче старих другара. И увек неко понесе слике са претходног дружења или неко слави рођендан или усељење у стан или рођење детета или…

И сити се тако слатко исмејемо и сетимо дана када смо сви радили заједно у једној банци, у једном одељењу, у једној канцеларији. Претресамо изнова доживљаје из тог доба и наручимо по коју песму у то име. За данашње лепе породичне дане, за неке старе љубави и оне које то никад нису постале, за дане младости и време које је заувек прошло.

Породица је кључ опстанка у иностранству. Држимо се заједно, јер у почетку, по доласку у Канаду, били смо као мало острво, напречац истргнуто из матичног мора и пресељено у неке воде њему непознате. Кад су се неке друге рибе коначно навикле на наше обале, све је постало лакше. Топле струје и ветрови почели су да греју нашу вегетацију након првих година адаптације на нову средину. Само понекад, изненада, пробије се покоји залутали поветарац до обала нашег острва и пренесе понеки звук и мирис нашег старог мора. Чула нагло прораде, осврћемо се овамо и онамо, узрпољимо се, па чак и ове друге, нове рибе осете да се нешто дешава са острвом, а онда ноћ прекрије песак на обали, донесе неки мир у наше биљке и полако утонемо у сан.

Нећу више да лутам.

А газда и музика су посебна прича. Толико смо пута били за све ове године да газда чим резервишемо место за петак вече под било чијим од наших презимена, зна о коме се ради, баш као и сви његови конобари. И спреман је да то вече фајронт направи нешто касније него обично и неће нико због тога да се љути. Ни он, ни музика, ни конобари. А сигурно неће ни гости. И није ту сад нека претерана гужва, барем не данима када ми свраћамо. Јесте, буде неки пут, али не увек. Влада музичар већ зна шта ми код њих наручујемо и зна да кад дођу код нас, остали столови неће тако скоро дочекати да наруче своју песму. И зато они марљиво и помало убрзано, као да се правдају пред нама и због нас, одсвирају понеку севдалинку или какву другу песму за остале госте и након кратке паузе, весели и насмејани дођу за наш сто, спремни да се провеселе и да певају заједно са нама, као да је одувек било тако и да ће увек бити.

И сваки пут ми је срце пуно кад са својим друштвом, малим али одабраним, проведем вече у тој кафаници, ушушканој при Дунаву тако добро да не може свако да је нађе и да не може баш свако да осети шта је то што ово место чини другачијим од других и што се њему увек враћамо. Кад год одлазим из те кафанице, зажалим помало што не можемо следећи дан све из почетка. Не знам да ли је то због тога што су четрдесете на прагу или због нечег другог, али мислим да би без тих периодичних дружења у „нашој” кафани живот био некако недоречен. Овако, недељама после тога са мојим другарима размењујем утиске са претходног дружења.

Таман тамо негде до следећег виђења на истом месту. И не знам да ли ви имате неку своју кафаницу коју љубоморно чувате за себе и своје пријатеље као склониште од животних стресова, олуја и страхова, али бих био сретан да знам да има још таквих места у нашем граду.
Зима још није стигла у Калгари, али осети се већ у ваздуху, а и први снег се ево забелео пре неки дан. Не, није то носталгија, само сећање...