Поетске разгледнице из Какмужа са Озрена

Песнички дар Јованка Бркић (84) носи у срцу цео живот, али се тек у трећем животном добу латила пера и стихове почела да записује. Свеска се брзо напунила римама, јер су јој, како вели, њен завичај и свакодневица највећа инспирација. Све што је доживела у свом питомом селу Какмуж на Озрену у Републици Српској лако је преточила у песму. Тако сведочи „Село моје родни завичају, најљепше си у озренском крају”.

–Истина, стихове сам из душе одувек низала као ђердане, али се нисам усудила да их ставим на папир до 2005. године, тада је лисица међу живину упала и штету направила. Добре комшије у помоћ су притекле – присећа  се бака Јованка, која плени ведрином. Прошлог лета она је публици представила своју прву збирку „Пјесмарица о души Озренској”. Промоција је приређена у Центру за културу Општине Петрово и то у сусрет Јованкином рођендану, који слави 7. јула, на Ивањдан. У једној од својих песма Јока, како је од миља зову, казује: „Код извора мајка ме родила, изворском ме пјесмом напојила”, а овоме се може додати и „ивањским цвећем окитила” јер свако онај, ко ливадама на Ивањдан прође зна да су пуне разнобојног цвећа и лековитих трава. Може бити да је и то на неки чудесан начин допринело да се Јованкине песме као мелем уз човека привијају. У тим духовитим и најчешће шаљивим стиховима, могу се препознати корисни и мудри савети, мајчински топли и искрени.

–Син Јовица и снаја Милена су лекари, али им ја често, баш као и кћерки Драгици, овако самоука, преписујем рецепт, и то не против болести, него против журбе. Учени људи не знају да живе, јер никад немају довољно времена. Живот тако очас побегне. Само човек који не жури, може да стигне свој живот – уверава Јованка, која је много тога преко плећа претурила. Родитељи Милан и Јелена, у Другом светском рату страдали су од пегавог тифуса, па је расла уз тетку и тетка. Бистра, радознала и оштрог ума, као од шале сваку замку још као девојчица, знала је попут математичког задатка да реши и прави пут изабере. У разговору за „Политику” не крије радост што је песме свила у књигу, па ће и унуцима бити драго. Једну песму посветила је унучици Нађи.    

Међу корицама овог дела место је нашло више од 120 песма, које чине својеврсни дневник, јер се из њих сазнаје како се одмотава животно клупко ове поетесе, која воли родни крај, па тако књигу отвара песма „Какмуж”, а онда се ређају поетске разгледнице – „Јутрење”, „Љубав”, „Заруке”, „Међа”, „Бунар”, „Прело”...  Дочаравају се у њима обичаји, назире се географија места и осликава лични миље. Показује ова врла жена и емоције, па све као на длану износи - од давнина до данашњих дана. Закључује се да има елана какав могу да пожеле и млади и стари.  

–Стиховни запис Јованке Бркић изнедрио је песмарицу о животу, саображену са народном лирском поезијом; и у исто време, из осећаја женске душе, обновио давно изумљено певање о лепоти природе, младости и осећања љубави – оцењује професор др Малиша Станојевић, који је урадио рецензију. Он додаје да природним током, непосредним стилом, испевани догађаји досежу до суштине лирског израза, приближавајући животном билу односе мушкарца и жене, исконском пређом, разнобојно и са веселошћу, која је у сагласју са љубавним играма, сплетом детаља – стаса, ока, косе, погледа, додира, доживљаја...

–У сваком човеку Јованка види добро. Кад јој је било најтеже, докучила је како да заузда животне муке и болести, које су се окомиле баш тамо где песме пребивају – на племенито срце.

Она своје стихове ниже као озренске девојчице кад ређају јагоде на суве сламке. Кад јој затребају риме оде у врт или седне под воћку. И, сви мисле Јованка одмара. А она тада један нови живот ствара – бележи писац Горан Лазовић, у предговору књиге.

На промоцији поетског првенца бака Јованка обрадовала је читалачку публику, а њу је посебно обрадовао музичар Жељко Савић, некадашњи члан „Бијелог дугмета” њене омиљене групе. Када је Жељко засвирао гитару, песникиња у деветој деценији, с њим је углас, запевала неке од ванвременских хитова.

Примећује се и да ова чила жена, држи све „под конац”, а највише чува традицију и корисне навике, таква је и кад хлеб, погачу и колаче меси - мекане као душа. Од ње се могу научити лекције плетења, веза, ткања или неког другог ручног рада.

–Природа је мајка свима – вели Јованка, зато јој је башта богата поврћем, а двориште воћем и цвећем. Подршку јој у свему даје супруг Блажан, коме је наравно, због доброте, а и лепоте, подарила песму „Блажанове очи плаве”.

Надалеко је чувен овај брачни пар по слози, песми, игри и шаргији, коју Блажан свира. Учествовали су на многим манифестацијама са Културно–уметничким друштвом из Какмужа. Јованка је освојила прво место на такмичењу у извођењу изворних песама у Жагубици, певала је у дуету са комшиницом Анђом Алексић.

Обучени у народне ношње Јованка и Блажан, радо су виђени на путовањима, седељкама, славама... Весели, спремни да се нашале и хумором отерају бригу, ови супружници пример су како се брак одржава међусобним разумевањем и поштовањем. Уз песму је, кажу, све лепше, а поверење и љубав топлину домаћинском огњишту дају.