Младовање са Бранком Миљковићем

Познати књижевник, песник, есејиста, антологичар, писац монографских дела, руководилац у култури и новинар Димитрије Миленковић преминуо је 30. јануара у Нишу, чијој је култури посветио своје најплодније године. Сарађивао је пуних пет деценија са „Политиком” причама, поезијом, есејима, рубриком „Ars longa – vita brevis”, у којој је последњи текст објавио децембра прошле године.

Рођен је у Нишу 26. октобра 1935. године, где је завршио основну школу и гимназију, током које је друговао и у Литерарној дружини „Његош” сарађивао са Бранком Миљковићем. Димитрије Миленковић је дипломирао на групи за југословенску и светску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. По завршетку студија враћа се у Ниш, постаје главни уредник студентског „Гласа омладине”, потом уредник културне рубрике дневног листа „Народне новине”, директор издавачке куће „Градина”, управник нишког Народног позоришта, секретар Секретаријата за културу, председник Одбора Скупштине града Ниша за међународну културну, просветну и научну сарадњу, добитник многобројних југословенских и иностраних награда и признања за међународну сарадњу у култури.

Био је покретач и оснивач бројних институција културе и образовања, попут обновљене Сићевачке ликовне колоније, потом Књижевне колоније „Сићево”, чији је уметнички директор био дуги низ година. Био је оснивач Филмских сусрета, дугогодишњи члан жирија и председник Селекционе комисије фестивала. У време док је био директор издавачке куће „Градина” објављена су капитална дела: циклус „Енциклопедија”, „Историја Ниша” у три тома, едиције часописа „Градина”, „Ниш у свету – свет у Нишу”, бројна издања у култури и антологије. Покретач је сарадње са страним издавачким кућама, попут италијанске „La Valisa”, са руским, бугарским, аустријским, македонским писцима.

Књижевно дело Димитрија Миленковића дуго је више од седам деценија, од првих објављених песама 1953. године, преко 32 књиге од „Припитомљене светлости” 1964. до студије „Језик богова” и збирке песама „Дубоки дамари земље” 2022. године. По вокацији пре свега песник вечно загледан у дубине макро и микро космоса, прапочетака и историје, завичајног предела, зрачио је топлином људскости и трајним озарењем заувек детиње душе.

Као пријатељ и колега Бранка Миљковића, приредио је „Сабрана дела Бранка Миљковића” 1972. у издању нишке „Градине”, а 2020. објавио књигу „Бранко Миљковић – судбински глас песника”. Дела Димитрија Миленковића преведена су на 12 језика и заступљена у 23 антологије у Русији, Француској, Италији, Грчкој, Великој Британији, Турској.

Поезију, прозу и есеје објављивао је у угледним домаћим и страним листовима и часописима. Родном граду Нишу и завичајном селу Калетинцу, где је рођен и живео Миленковићев рођак, ратник Драгутин Матић „Око соколово”, посветио је више књига и циклуса песама. Критичари су ласкаво оценили Миленковићеве књиге поезије објављене у Италији и Бугарској, а његова антологија светске духовне поезије „Светлост узнесења” 2008. проглашена је за културни догађај године.

Добитник је бројних признања, попут Октобарске награде града Ниша, Златне медаље Европске академије уметности, Специјалне плакете италијанских писаца, награде за поезију Фонда „Драгојло Дудић” и многих других.

У току шест деценија објавио је бројне књиге: „Припитомљена светлост” (1964), „Копна” (1972), „Глас пријатеља” (1974), „Сонети о Наиси” (1979), „Осмех је најдражи гост” (1974), „Срце спавача” (1985), „Потоп и небеса” (1988), „Senza Noe” (Bez Noja) (1990) на италијанском језику), „Повратак у Наису” (1991), „Језгро” (1995), „Таложење смисла” (1999), „Усхит и сан” (2003), „Таложење на смислата” (2005) на македонском језику и друге. У његов опус улазе и преведене књиге (осим већ поменутих, ту је и антологија српске дечје поезије на бугарском језику), као и антологијски избори и сабрана дела.

 „Код Димитрија Миленковића, песника, уредника, културног прегаоца и посленика, младовање са Миљковићем и пријатељство остали су као нетакнут бисер у шкољци, који се повремено отвори са корицама нових књига, да нам покаже свој сјај и своју посебност, ненаметљиво и сигурно да у читаоцима остави траг лепоте и вечности која живи у срцу пријатеља, а која се у редовима ове књиге плете као златном жицом, величанственим сећањима на једно време, на једно име, на то како је живот кратак сан који песници живе, слутећи заносе ватре и смрти”, написала је Милица Миленковић у рецензији књиге „Бранко Миљковић – судбински глас песника”.