Има границе

Откако је отпочела мртва трка гувернера Народне банке Србије, Радована Јелашића, да интервенцијама на међубанкарском девизном тржишту успори високе дневне скокове цене евра, чују се и упозорења са свих страна – докле ћемо трошити тешком муком стечене резерве и где је последња граница одбране посрнуле националне валуте?

И, као што обично бива, креће се са лицитирањем. Једни кажу да је горња психолошка брана 90 динара. Прескочисмо је ових дана, а свет се не сруши. Сада је лествица померена – на сто динара. И то, кажу трећи, није реално – треба гурати још више. Зашто не и до свих 150 динара за евро.

Уједињени привредници су, напротив, поручили премијеру Мирку Цветковићу, а он, ваљда, то треба да пренесе гувернеру Јелашићу, да се курс евра брани на граници од 82 до 83 динара, јер ће, како су поручили, добар део привреде запасти у велике губитке. Поготово увозници. При томе, као лични пример, не понудише ни евро по тој цени па да видимо шта би се догодило. Али, то није од пресудне важности за ову причу.

Оваква и слична залагања, која никога не обавезују, веома су неугодна за креаторе економске, али и монетарне политике. Пре свега, због рђавог психолошког ефекта, не само када је у питању стална стрепња од вишег курса, већ понајвише због инфлаторних очекивања, јер се курс и цене хране истом муком и увећавају геометријском прогресијом.

Али, као и у свему, неки крај мора да постоји. Пре 15 година и оног хиперинфлаторног пожара, када су цене дневно расле и по 70 одсто, крај је дошао када је држава, једини њен изазивач, одлучила да каже –доста. С курсом, данас, када су прилике у односу на оно „јуначко” време, сасвим другачије, није баш све исто. Има нешто што се никако не може прекорачити – тржиште. Какво год оно било. Тражња и понуда за девизама сучељавају се негде и дају – резултат. Некоме није, а другима јесте по вољи. Не угађа никоме, па ни привредницима, с које год стране таса стајали, али опет се намеће питање – докле се гувернер може „инатити” са тржиштем у коме је понуда девиза осетно мања од тражње? Чак је и миран у честом понављању исте приче – да он не брани задату вредност динара, већ да реагује на односе понуде и тражње. Одиста – где је последња граница до које се може ићи.

Рачуница је сасвим једноставна. Србија има на располагању – што у готовини, што на рачунима – око 235 милијарди динара. Са стањем на репо рачунима код НБС, то је свих 400 милијарди динара. По садашњем курсу то је око 3,5 милијарди евра.

Шта то значи?

Да и последњи живи динар претворимо у евро, што је и теоријски немогуће, НБС би морала да издвоји нешто више од трећине садашњих девизних резерви. Дакле, све док грађани и привреда имају слободне динаре за куповину девиза, они ће их куповати. Чим их понестане… Стаће и раст курса, а онда почети продаја девиза, али сада по нешто нижој цени, осим ако држава не крене, као некада, да штампа динаре. А и то је, после свих трауматичних искустава из не тако давних времена, мало вероватно.

Проблем је што та времена сви памтимо и стрепимо од понављања мучне историје и сулуде трке курса, цена и плата. Пошто ништа у економији није без рачуна и ово бујање курса неко мора да плати. Тренутно то чине банке губитком вредности капитала од бар милијарду евра, јер га исказују у динарима који све мање вреде.