Ima granice

Otkako je otpočela mrtva trka guvernera Narodne banke Srbije, Radovana Jelašića, da intervencijama na međubankarskom deviznom tržištu uspori visoke dnevne skokove cene evra, čuju se i upozorenja sa svih strana – dokle ćemo trošiti teškom mukom stečene rezerve i gde je poslednja granica odbrane posrnule nacionalne valute?

I, kao što obično biva, kreće se sa licitiranjem. Jedni kažu da je gornja psihološka brana 90 dinara. Preskočismo je ovih dana, a svet se ne sruši. Sada je lestvica pomerena – na sto dinara. I to, kažu treći, nije realno – treba gurati još više. Zašto ne i do svih 150 dinara za evro.

Ujedinjeni privrednici su, naprotiv, poručili premijeru Mirku Cvetkoviću, a on, valjda, to treba da prenese guverneru Jelašiću, da se kurs evra brani na granici od 82 do 83 dinara, jer će, kako su poručili, dobar deo privrede zapasti u velike gubitke. Pogotovo uvoznici. Pri tome, kao lični primer, ne ponudiše ni evro po toj ceni pa da vidimo šta bi se dogodilo. Ali, to nije od presudne važnosti za ovu priču.

Ovakva i slična zalaganja, koja nikoga ne obavezuju, veoma su neugodna za kreatore ekonomske, ali i monetarne politike. Pre svega, zbog rđavog psihološkog efekta, ne samo kada je u pitanju stalna strepnja od višeg kursa, već ponajviše zbog inflatornih očekivanja, jer se kurs i cene hrane istom mukom i uvećavaju geometrijskom progresijom.

Ali, kao i u svemu, neki kraj mora da postoji. Pre 15 godina i onog hiperinflatornog požara, kada su cene dnevno rasle i po 70 odsto, kraj je došao kada je država, jedini njen izazivač, odlučila da kaže –dosta. S kursom, danas, kada su prilike u odnosu na ono „junačko” vreme, sasvim drugačije, nije baš sve isto. Ima nešto što se nikako ne može prekoračiti – tržište. Kakvo god ono bilo. Tražnja i ponuda za devizama sučeljavaju se negde i daju – rezultat. Nekome nije, a drugima jeste po volji. Ne ugađa nikome, pa ni privrednicima, s koje god strane tasa stajali, ali opet se nameće pitanje – dokle se guverner može „inatiti” sa tržištem u kome je ponuda deviza osetno manja od tražnje? Čak je i miran u čestom ponavljanju iste priče – da on ne brani zadatu vrednost dinara, već da reaguje na odnose ponude i tražnje. Odista – gde je poslednja granica do koje se može ići.

Računica je sasvim jednostavna. Srbija ima na raspolaganju – što u gotovini, što na računima – oko 235 milijardi dinara. Sa stanjem na repo računima kod NBS, to je svih 400 milijardi dinara. Po sadašnjem kursu to je oko 3,5 milijardi evra.

Šta to znači?

Da i poslednji živi dinar pretvorimo u evro, što je i teorijski nemoguće, NBS bi morala da izdvoji nešto više od trećine sadašnjih deviznih rezervi. Dakle, sve dok građani i privreda imaju slobodne dinare za kupovinu deviza, oni će ih kupovati. Čim ih ponestane… Staće i rast kursa, a onda početi prodaja deviza, ali sada po nešto nižoj ceni, osim ako država ne krene, kao nekada, da štampa dinare. A i to je, posle svih traumatičnih iskustava iz ne tako davnih vremena, malo verovatno.

Problem je što ta vremena svi pamtimo i strepimo od ponavljanja mučne istorije i sulude trke kursa, cena i plata. Pošto ništa u ekonomiji nije bez računa i ovo bujanje kursa neko mora da plati. Trenutno to čine banke gubitkom vrednosti kapitala od bar milijardu evra, jer ga iskazuju u dinarima koji sve manje vrede.