Забележена душа града

Ваљево – Ова књига пре свега представља бележење некадашњег живота, људи и прилика у Ваљеву, с намером да се подробније упознамо са прохујалим временима и приликама у њему... Овај текст треба схватити као још један покушај да ближе упознамо некадашње суграђане, њихове навике, идеје, акције и стремљења. Међутим, ово није само покушај да се заустави стварност, већ и да се део ње сачува од заборава, пошто старо Ваљево све више нестаје. Носталгија за старим добрим временима, нетакнутом природом, мирним и спокојним данима били су додатна инспирација да се прихватим овог посла.

Тим речима Милорад Радојчић, ваљевски публициста који више од четири деценије истражује завичајну прошлост, објашњава мотиве за настанак своје књиге „Ваљево које нестаје” чије је друго издање, захваљујући издавачу „Књижевној заједници Ваљева”, недавно изашло из штампе. У десетак поглавља са по шест чланака од којих су неки раније објављени у локалним медијима, а неки специјално написани за ову прилику, он је сабрао и покушао да сачува од заборава део атмосфере и духа старог Ваљева. Сами наслови поглавља указују на занимљиве приче о некадашњим друштвима и удружењима грађана, о ишчезлим установама, старим ретким и необичним занимањима, несталим угоститељским објектима, животарењу старих значајних грађевина, коришћењу слободног времена, урбаним легендама, ишчезлим ваљевским породицама, необичним суграђанима...

У том контексту пажњу свакако привлачи део приче о једном од најстаријих, најагилнијих али и најзагонетнијих удружења, Клубу дванаесторице, насталом, како се претпоставља, крајем прве половине 19. века. Реч је неформалној групи врло утицајних Ваљеваца који су се окупљали у угледној кафани „Мостар”, усредсређени, осим својих бизниса, на „привредни, културни, просветни и свеколики развој и напредак свог града”. Они су као најважније циљеве одредили да се град шири и на другу обалу Колубаре, да се убеде појединци да своје личне интересе подреде општим и да део земљишта са друге стране реке која су узели или купили од Турака, уступе за нове улице, установе, за грађане који ће се касније доселити, затим да се испарцелишу плацеви, просеку улице...

У осврту на ишчезле градске установе, Радојчић у књизи подсећа на Ваљевску штедионицу, јавна купатила, Школу за нудиље и чуварице здравља, Ваљевску житарску задругу, Дринску дивизијску област, а у подсећању на стара занимања прича о фењерџијама, фијакеристима, добошарима – уличним спикерима, врачарама – гатарама. Сету изазива поглавље о несталим угоститељским објектима „Ковачевом хану”, Хотелу „Секулић”, „Београд” кафани, као и оно које се односи на „животарење старих значајних грађевина”, објеката који још увек постоје, али нису у завидном стању – Конак кнеза Јовице, Тадића млин, стара железничка станица, официрски дом, хотел „Гођевац”...

Ту је и прича о Јовану Молнару, првом ваљевском штампару и издавачу првих овдашњих локалних новина „Гласоноше” које су почеле да излазе 1885. године, као и прича о Јовану Урбану, музичару, диригенту, композитору, капелнику војног оркестра Петог пешадијског пука краља Милана... Ту су и приче о ваљевском корзоу и власницима првих аутомобила у Ваљеву. Прикупио је Радојчић и албуме старих ишчезлих градских породица Бабића, Петровића, Славуја, Аврамовића, Јовановића Аћеваца, осврнуо се и на то који је ваљевски професор постао владика, који је Ваљевац иницирао комитске акције, који је суграђанин био члан Немачке социјалдемократске партије.

Испричао је и необичну причу о Миладину Љубичићу, председнику ваљевске општине 1884–1885. године који је из два брака имао деветоро деце, али је најзанимљивија сторија о томе како је добио тројке... Док је Миладин са друштвом седео у кафани, а супруга му се порађала, дотрчао је његов тада двогодишњи син и јавио радосну вест: „Мама је родила ћерку”. Срећни отац је частио сина и таман наставио да се весели са друштвом, кад после неколико минута малишан стиже поново и виче „Мама је родила ћерку!”. Отац га помази по глави и рече да му је малопре то јавио. „Па, родила је и другу ћерку”, објаснило је дете и извукло нову част... Када је малиша трећи пут дошао и рекао „Мама је опет родила ћерку”, Миладин је скочио и љутито узвикнуо „Идем, мајку јој њену, неће ли већ престати да рађа!”. Биле су то једне од првих тројки рођених у граду на Колубари за које се зна, Миладин је био први градоначелник који је добио тројке, а његов син који је јављао срећне вести је Петар Љубичић, потоњи дивизијски генерал, извесно време краљев ађутант и витез Карађорђеве звезде са мачевима.

Књига „Ваљево које нестаје”, по ауторовим речима, представља јединствени колаж о Ваљеву у минулим временима, његовим житељима, хтењима и настојањима, историјским догађајима, али и почецима културног, економског, па и цивилизацијског прогреса.

– Уверен сам да је она сведочење о нечему чега више нема или је реална опасност да ће ускоро нестати... Мада ова књига нема тежњу да има научна обележја, ни да буде систематизована историја, у њој су присутна не само настојања да сазнамо и пренесемо истину, већ и покушај да ови прилози ухвате и забележе душу овог града. Према томе, они имају циљ да савременицима освеже сећања, а њиховим и нашим потомцима и наследницима приближе традицију и да их подстакну да је брижно чувају и негују – поручује Милорад Радојчић.

Од Јарцана до Јоце Врућине

Нема града без њих, необичних људи које су по нечему сви знали, свакодневно их виђали, који су били праве атракције и актери већ легендарних прича, анегдота... Милорад Радојчић у делу „Ваљево које нестаје” потрудио се да подстакне сећање на неке од њих. Њихови надимци – Јарцан, Буба, Мацан, Зира, Миша Мајмун, Луди Драги, Анка Партизанка, Јоца Врућина, Фанђо, Љупче Голупче, Зоки Јок-Јок, Фикс Никс... – чини се, говоре довољно сами по себи.