Zabeležena duša grada

Valjevo – Ova knjiga pre svega predstavlja beleženje nekadašnjeg života, ljudi i prilika u Valjevu, s namerom da se podrobnije upoznamo sa prohujalim vremenima i prilikama u njemu... Ovaj tekst treba shvatiti kao još jedan pokušaj da bliže upoznamo nekadašnje sugrađane, njihove navike, ideje, akcije i stremljenja. Međutim, ovo nije samo pokušaj da se zaustavi stvarnost, već i da se deo nje sačuva od zaborava, pošto staro Valjevo sve više nestaje. Nostalgija za starim dobrim vremenima, netaknutom prirodom, mirnim i spokojnim danima bili su dodatna inspiracija da se prihvatim ovog posla.

Tim rečima Milorad Radojčić, valjevski publicista koji više od četiri decenije istražuje zavičajnu prošlost, objašnjava motive za nastanak svoje knjige „Valjevo koje nestaje” čije je drugo izdanje, zahvaljujući izdavaču „Književnoj zajednici Valjeva”, nedavno izašlo iz štampe. U desetak poglavlja sa po šest članaka od kojih su neki ranije objavljeni u lokalnim medijima, a neki specijalno napisani za ovu priliku, on je sabrao i pokušao da sačuva od zaborava deo atmosfere i duha starog Valjeva. Sami naslovi poglavlja ukazuju na zanimljive priče o nekadašnjim društvima i udruženjima građana, o iščezlim ustanovama, starim retkim i neobičnim zanimanjima, nestalim ugostiteljskim objektima, životarenju starih značajnih građevina, korišćenju slobodnog vremena, urbanim legendama, iščezlim valjevskim porodicama, neobičnim sugrađanima...

U tom kontekstu pažnju svakako privlači deo priče o jednom od najstarijih, najagilnijih ali i najzagonetnijih udruženja, Klubu dvanaestorice, nastalom, kako se pretpostavlja, krajem prve polovine 19. veka. Reč je neformalnoj grupi vrlo uticajnih Valjevaca koji su se okupljali u uglednoj kafani „Mostar”, usredsređeni, osim svojih biznisa, na „privredni, kulturni, prosvetni i svekoliki razvoj i napredak svog grada”. Oni su kao najvažnije ciljeve odredili da se grad širi i na drugu obalu Kolubare, da se ubede pojedinci da svoje lične interese podrede opštim i da deo zemljišta sa druge strane reke koja su uzeli ili kupili od Turaka, ustupe za nove ulice, ustanove, za građane koji će se kasnije doseliti, zatim da se isparcelišu placevi, proseku ulice...

U osvrtu na iščezle gradske ustanove, Radojčić u knjizi podseća na Valjevsku štedionicu, javna kupatila, Školu za nudilje i čuvarice zdravlja, Valjevsku žitarsku zadrugu, Drinsku divizijsku oblast, a u podsećanju na stara zanimanja priča o fenjerdžijama, fijakeristima, dobošarima – uličnim spikerima, vračarama – gatarama. Setu izaziva poglavlje o nestalim ugostiteljskim objektima „Kovačevom hanu”, Hotelu „Sekulić”, „Beograd” kafani, kao i ono koje se odnosi na „životarenje starih značajnih građevina”, objekata koji još uvek postoje, ali nisu u zavidnom stanju – Konak kneza Jovice, Tadića mlin, stara železnička stanica, oficirski dom, hotel „Gođevac”...

Tu je i priča o Jovanu Molnaru, prvom valjevskom štamparu i izdavaču prvih ovdašnjih lokalnih novina „Glasonoše” koje su počele da izlaze 1885. godine, kao i priča o Jovanu Urbanu, muzičaru, dirigentu, kompozitoru, kapelniku vojnog orkestra Petog pešadijskog puka kralja Milana... Tu su i priče o valjevskom korzou i vlasnicima prvih automobila u Valjevu. Prikupio je Radojčić i albume starih iščezlih gradskih porodica Babića, Petrovića, Slavuja, Avramovića, Jovanovića Aćevaca, osvrnuo se i na to koji je valjevski profesor postao vladika, koji je Valjevac inicirao komitske akcije, koji je sugrađanin bio član Nemačke socijaldemokratske partije.

Ispričao je i neobičnu priču o Miladinu Ljubičiću, predsedniku valjevske opštine 1884–1885. godine koji je iz dva braka imao devetoro dece, ali je najzanimljivija storija o tome kako je dobio trojke... Dok je Miladin sa društvom sedeo u kafani, a supruga mu se porađala, dotrčao je njegov tada dvogodišnji sin i javio radosnu vest: „Mama je rodila ćerku”. Srećni otac je častio sina i taman nastavio da se veseli sa društvom, kad posle nekoliko minuta mališan stiže ponovo i viče „Mama je rodila ćerku!”. Otac ga pomazi po glavi i reče da mu je malopre to javio. „Pa, rodila je i drugu ćerku”, objasnilo je dete i izvuklo novu čast... Kada je mališa treći put došao i rekao „Mama je opet rodila ćerku”, Miladin je skočio i ljutito uzviknuo „Idem, majku joj njenu, neće li već prestati da rađa!”. Bile su to jedne od prvih trojki rođenih u gradu na Kolubari za koje se zna, Miladin je bio prvi gradonačelnik koji je dobio trojke, a njegov sin koji je javljao srećne vesti je Petar Ljubičić, potonji divizijski general, izvesno vreme kraljev ađutant i vitez Karađorđeve zvezde sa mačevima.

Knjiga „Valjevo koje nestaje”, po autorovim rečima, predstavlja jedinstveni kolaž o Valjevu u minulim vremenima, njegovim žiteljima, htenjima i nastojanjima, istorijskim događajima, ali i počecima kulturnog, ekonomskog, pa i civilizacijskog progresa.

– Uveren sam da je ona svedočenje o nečemu čega više nema ili je realna opasnost da će uskoro nestati... Mada ova knjiga nema težnju da ima naučna obeležja, ni da bude sistematizovana istorija, u njoj su prisutna ne samo nastojanja da saznamo i prenesemo istinu, već i pokušaj da ovi prilozi uhvate i zabeleže dušu ovog grada. Prema tome, oni imaju cilj da savremenicima osveže sećanja, a njihovim i našim potomcima i naslednicima približe tradiciju i da ih podstaknu da je brižno čuvaju i neguju – poručuje Milorad Radojčić.

Od Jarcana do Joce Vrućine

Nema grada bez njih, neobičnih ljudi koje su po nečemu svi znali, svakodnevno ih viđali, koji su bili prave atrakcije i akteri već legendarnih priča, anegdota... Milorad Radojčić u delu „Valjevo koje nestaje” potrudio se da podstakne sećanje na neke od njih. Njihovi nadimci – Jarcan, Buba, Macan, Zira, Miša Majmun, Ludi Dragi, Anka Partizanka, Joca Vrućina, Fanđo, Ljupče Golupče, Zoki Jok-Jok, Fiks Niks... – čini se, govore dovoljno sami po sebi.