Пуцало се на богове, али је страдао народ

Култни македонски редитељ Слободан Унковски још једном је изненадио београдску публику. На Великој сцени Народног позоришта премијерно је изведена његова драмско-музичка представа „Фигарова женидба и развод” (Бомарше, Хорват, Моцарт). Рођен у Скопљу, Слободан Унковски је дипломирао режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1971. године. Током богате карије режирао је велики број представа: „Хрватски Фауст”, „Срећна Нова 1949!”, „Галеб”, „Позоришне илузије”, „Буре барута”, „Шине”... за које је добио бројна признања. Предавао је глуму и режију на последипломским студијама на неколико универзитета у САД.  

Представа „Фигарова женидба и развод” је епских размера, чине је три комада који на свој начин спајају неспојиво. Овога пута одлучили сте се за пројекат у коме је нарација заснована на паралелним токовима?

Представа „Фигарова женидба и развод” за мене је значајнија више по енергији коју акумулира и зрачи, а мање по догађајима о којима говори. Њена је могућа лепота и узбудљивост у томе сто води фабулу на два начина: низањем догађаја и супротстављањем или спајањем наизглед неспојивог. Логика „нове форме” је другачија од логике саставних делова и тај микс отвара нови поглед у схватању позоришне игре а могуће и позоришне форме. Бомаршеова комедија („Фигарова женидба”) најављује револуцију, а Хорватов текст („Фигаро се разводи”) почиње после револуције. Кад би се играли у континуитету, претпостављам да би логичка веза била да се прва сцена Хорвата наставља на последњу сцену Бомаршеа. То се на неки начин и догоди у нашој представи, само су времена померена и зато је могуће да их играмо у паралелној монтажи где је евентуално Хорватова драма кичма структуре. Из Моцартове опере, чији се либрето комплетно наслања на Бомаршеа, узели смо музичке делове не по логици континуитета фабуле већ као коментар, контрапункт или опис нашег унутарњег доживљаја датог тренутка у развоју драмске структуре. Готово осам година радим на пројекту „Ајнштајнови снови”, базираном на истоименој новели Алена Лајтмана, где се он игра са елементима Ајнштајнове теорије времена. Део онога што сам тамо сазнао, покушао сам да применим у „Фигару”. То није једноставно за препознавање, али мени је било веома драгоцено. Коначно, али не и задње по значају. Љубав, револуција и емиграција су теме о којима имам шта да кажем, а видим да има и ко да чује и да допуни мој исказ.

Троипочасовна представа „Фигарова женидба и развод” је и својеврсна слагалица идеја, емоција, сцена... Уз то је, чини се и прича о сазревању...

„Фигарова женидба и развод”је представа са више линија и више тема, и верујем да гледалац, зависно од свог доживљаја света и унутарњег живота, саставља слагалицу свог разумевања понуђене материје. Сазревање је свакако једна од значајних тема, и наравно, сазнање стечено сазревањем битно мења понашање наших јунака. Али начин сазревања јунака из Бомаршеа и Хорвата је различит: ликови из Хорватовог „Фигара” путују кроз догађаје и време, мењају се, откривају нове и другачије стране својих карактера, и на крају осамљени плутају по сопственим животима недовољно способни да их драматично промене јер их је тајфун револуције избацио изван њихове моћи разумевања ствари. Једино Фигаро успева да разуме нови систем и да лепо манипулише новим постреволуционарним правилима која укључују корупцију и протекцију. Ликови из „Фигарове женидбе” напредују кроз разне перипетије до своје свадбе и њихово сазревање је у скривеном кључању долазеће револуције. На први поглед као да стоје у месту, али је њихов развој и сазревање у ствари муњевит, експлозиван, као ватромет и личности нису до краја свесне где их води то убрзање.

Да ли је револуцију данас једино могуће приказати као фарсу, игру искривљених илузија?

Ми смо се у овој представи бавили само неким, могуће чак периферним, аспектима револуције. Тектонска померања друштвених односа и реда су иза зидова наше драме. Све се променило па и револуција, и крвава. У складу с тим, ни гиљотина није иста, иако број жртава чак и у баршунастим и наранџастим револуцијама може да буде импресиван, свеједно што оне нису убијене физички. Речено је више пута да се ненаучена лекција из историје понавља касније као фарса, али зна се, увек у трагичнијој форми. Будуће време, у свим његовим граматичким и временским аспектима, постало је основни израз свих револуционара, реформатора, али и данашњих политичара. Садашњост је на чекању.

Постојале су разне тенденције и у политичком театру. Колико је ова врста позоришта доминантна у Вашем раду?

Не сматрам да је за моје стваралаштво политичко позориште много важно, али сам се увек радовао када сам са својим представама успевао да поставим нека нова питања о стању друштва. Ако погледам своје београдске представе последњих 28 година, „Хрватски Фауст” и „Позоришне илузије”су имале снажне елементе политичког театра, док су се „Буре барута” и „Шине” бавиле више узроцима и последицама политичких ломова. Скопске представе: „Ослобођење Скопља” и  „Срећна Нова 1949!” изазвале су драматичне политичке реакције, али нисам сигуран да ли их могу сврстати у „политички театар”. Мој рад последњих неколико година у Грчкој, иако по репертоару сасвим бениган („Четврта сестра”,  „Краљ Лир” и „Орест”), такође је један вид политичког позоришта у контексту специфичних односа између Македоније и Грчке. У суштини, све је политика па и сам избор „Фигара” за мој рад у Народном позоришту. Наравно да је вид политичке поруке и говори о мом разумевању, стања духа овде. Мој однос са београдским позориштем је у дисконтинуитету – од једне до друге представе, па ми је зато понекад веома тешко да одмах препознам доминанту времена које је између.

Затварање у сопствени свет укида могућност да своје вредности упоредите са другима. Колико је уметнику важан искорак у освајању слободе?

Имао сам срећу да сам врло рано почео да радим у другим градовима, а касније и у другим државама, на другим континентима. Праизвођење Крлежине „Легенде” у Зеници пре најмање 30 година било је мој први излазак из Скопља. То је био почетак поделе мог света на два дела и од тада сам увек радио по најмање једну до две представе годишње напољу. Најмање радим код куће, а са тренутним стањем позоришта дошао сам до фазе да врло ретко или уопште не радим у Скопљу. Волео сам да се такмичим за улазак на Стеријино позорје између најбољих позоришта тадашње Југославије и да између 60 до 80 предложених представа уђем у конкуренцију од седам, а често и да победим. Рано су моје представе биле позиване на велике фестивале од Венецуеле до Битефа, и увек сам имао контакт са светом. Простор преда мном је био огроман и изазован, и узбудљив за освајање. Са ЈДП-ом смо осамдесетих година отишли на Театар нација у Нансију. Били смо међу 10 најбољих европских представа. Позориште је увек било простор моје комплетне слободе. И особене храбрости. На проби, на мом радном месту, све могу да урадим и ничега се не стидим нити бојим. То осећају моји сарадници, особито глумци, и препуштају ми се да их водим јер знају да их нећу нити издати нити оставити. Слобода је одлука нашег срца и ту изгледа немамо велики утицај.

На Пелопонезу сте поставили Еурипидовог „Ореста”. Пуцало се, кажу, и на Богове, али је на крају страдао обичан народ?

Са Националним театром северне Грчке, а са глумцима из Атине, имао сам премијеру Еурипидовог „Ореста” у Античком позоришту у Епидаурусу. У „Оресту” се говори о односу људи и богова, и о томе ко је носилац трагичке кривице ако је акција предузета на захтев богова. Орест каже да је лако казнити људе; питање је: можемо ли казнити бога који је наредио убиство мајке? Пажљиво читање драме ми је помогло да на крају направим једну нему сцену у којој Тиндар пуца на Аполона да би га казнио за патње и смрт које је изазвао. Пошто су богови недодирљиви и бесмртни, пуцњи ка Аполону завршавају у народ. То је била филозофска али и политичка порука о ограниченим могућностима обичног грађанина данас у судару са системом / Великом силом/ Богом, где грађанин има све услове да заврши као колатерална штета. Ново тумачење античког хора, које сам направио у сарадњи са мојим кореографом и на „Фигару” Димитрисом Сотиријуом, и развој трагичног краја уместо постојећег хепиенда, била су два веома ризична момента за прихватање од публике. Посебно сам поносан на крај представе, који је различито коментарисан и оцењиван од одушевљења до презира, а у суштини одлично примљен од публике која га је комплетно и прецизно, како је и урађен, разумела. И верујем да је такав крај веома у духу саркастичног Еурипида на крају његовог живота, у добровољном егзилу у краљевству Македон.

На чему се темељи Ваш оптимизам?

На радости стварања. Радим оно што волим, на местима и са људима које волим и који су најбољи или довољно добри да могу да постану најбољим у својој области. Цивилизацији, која лагано тоне у неизвесност и тиме ме прави очајним, ионако не могу да помогнем.