Pucalo se na bogove, ali je stradao narod

Kultni makedonski reditelj Slobodan Unkovski još jednom je iznenadio beogradsku publiku. Na Velikoj sceni Narodnog pozorišta premijerno je izvedena njegova dramsko-muzička predstava „Figarova ženidba i razvod” (Bomarše, Horvat, Mocart). Rođen u Skoplju, Slobodan Unkovski je diplomirao režiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1971. godine. Tokom bogate karije režirao je veliki broj predstava: „Hrvatski Faust”, „Srećna Nova 1949!”, „Galeb”, „Pozorišne iluzije”, „Bure baruta”, „Šine”... za koje je dobio brojna priznanja. Predavao je glumu i režiju na poslediplomskim studijama na nekoliko univerziteta u SAD.  

Predstava „Figarova ženidba i razvod” je epskih razmera, čine je tri komada koji na svoj način spajaju nespojivo. Ovoga puta odlučili ste se za projekat u kome je naracija zasnovana na paralelnim tokovima?

Predstava „Figarova ženidba i razvod” za mene je značajnija više po energiji koju akumulira i zrači, a manje po događajima o kojima govori. Njena je moguća lepota i uzbudljivost u tome sto vodi fabulu na dva načina: nizanjem događaja i suprotstavljanjem ili spajanjem naizgled nespojivog. Logika „nove forme” je drugačija od logike sastavnih delova i taj miks otvara novi pogled u shvatanju pozorišne igre a moguće i pozorišne forme. Bomaršeova komedija („Figarova ženidba”) najavljuje revoluciju, a Horvatov tekst („Figaro se razvodi”) počinje posle revolucije. Kad bi se igrali u kontinuitetu, pretpostavljam da bi logička veza bila da se prva scena Horvata nastavlja na poslednju scenu Bomaršea. To se na neki način i dogodi u našoj predstavi, samo su vremena pomerena i zato je moguće da ih igramo u paralelnoj montaži gde je eventualno Horvatova drama kičma strukture. Iz Mocartove opere, čiji se libreto kompletno naslanja na Bomaršea, uzeli smo muzičke delove ne po logici kontinuiteta fabule već kao komentar, kontrapunkt ili opis našeg unutarnjeg doživljaja datog trenutka u razvoju dramske strukture. Gotovo osam godina radim na projektu „Ajnštajnovi snovi”, baziranom na istoimenoj noveli Alena Lajtmana, gde se on igra sa elementima Ajnštajnove teorije vremena. Deo onoga što sam tamo saznao, pokušao sam da primenim u „Figaru”. To nije jednostavno za prepoznavanje, ali meni je bilo veoma dragoceno. Konačno, ali ne i zadnje po značaju. Ljubav, revolucija i emigracija su teme o kojima imam šta da kažem, a vidim da ima i ko da čuje i da dopuni moj iskaz.

Troipočasovna predstava „Figarova ženidba i razvod” je i svojevrsna slagalica ideja, emocija, scena... Uz to je, čini se i priča o sazrevanju...

„Figarova ženidba i razvod”je predstava sa više linija i više tema, i verujem da gledalac, zavisno od svog doživljaja sveta i unutarnjeg života, sastavlja slagalicu svog razumevanja ponuđene materije. Sazrevanje je svakako jedna od značajnih tema, i naravno, saznanje stečeno sazrevanjem bitno menja ponašanje naših junaka. Ali način sazrevanja junaka iz Bomaršea i Horvata je različit: likovi iz Horvatovog „Figara” putuju kroz događaje i vreme, menjaju se, otkrivaju nove i drugačije strane svojih karaktera, i na kraju osamljeni plutaju po sopstvenim životima nedovoljno sposobni da ih dramatično promene jer ih je tajfun revolucije izbacio izvan njihove moći razumevanja stvari. Jedino Figaro uspeva da razume novi sistem i da lepo manipuliše novim postrevolucionarnim pravilima koja uključuju korupciju i protekciju. Likovi iz „Figarove ženidbe” napreduju kroz razne peripetije do svoje svadbe i njihovo sazrevanje je u skrivenom ključanju dolazeće revolucije. Na prvi pogled kao da stoje u mestu, ali je njihov razvoj i sazrevanje u stvari munjevit, eksplozivan, kao vatromet i ličnosti nisu do kraja svesne gde ih vodi to ubrzanje.

Da li je revoluciju danas jedino moguće prikazati kao farsu, igru iskrivljenih iluzija?

Mi smo se u ovoj predstavi bavili samo nekim, moguće čak perifernim, aspektima revolucije. Tektonska pomeranja društvenih odnosa i reda su iza zidova naše drame. Sve se promenilo pa i revolucija, i krvava. U skladu s tim, ni giljotina nije ista, iako broj žrtava čak i u baršunastim i narandžastim revolucijama može da bude impresivan, svejedno što one nisu ubijene fizički. Rečeno je više puta da se nenaučena lekcija iz istorije ponavlja kasnije kao farsa, ali zna se, uvek u tragičnijoj formi. Buduće vreme, u svim njegovim gramatičkim i vremenskim aspektima, postalo je osnovni izraz svih revolucionara, reformatora, ali i današnjih političara. Sadašnjost je na čekanju.

Postojale su razne tendencije i u političkom teatru. Koliko je ova vrsta pozorišta dominantna u Vašem radu?

Ne smatram da je za moje stvaralaštvo političko pozorište mnogo važno, ali sam se uvek radovao kada sam sa svojim predstavama uspevao da postavim neka nova pitanja o stanju društva. Ako pogledam svoje beogradske predstave poslednjih 28 godina, „Hrvatski Faust” i „Pozorišne iluzije”su imale snažne elemente političkog teatra, dok su se „Bure baruta” i „Šine” bavile više uzrocima i posledicama političkih lomova. Skopske predstave: „Oslobođenje Skoplja” i  „Srećna Nova 1949!” izazvale su dramatične političke reakcije, ali nisam siguran da li ih mogu svrstati u „politički teatar”. Moj rad poslednjih nekoliko godina u Grčkoj, iako po repertoaru sasvim benigan („Četvrta sestra”,  „Kralj Lir” i „Orest”), takođe je jedan vid političkog pozorišta u kontekstu specifičnih odnosa između Makedonije i Grčke. U suštini, sve je politika pa i sam izbor „Figara” za moj rad u Narodnom pozorištu. Naravno da je vid političke poruke i govori o mom razumevanju, stanja duha ovde. Moj odnos sa beogradskim pozorištem je u diskontinuitetu – od jedne do druge predstave, pa mi je zato ponekad veoma teško da odmah prepoznam dominantu vremena koje je između.

Zatvaranje u sopstveni svet ukida mogućnost da svoje vrednosti uporedite sa drugima. Koliko je umetniku važan iskorak u osvajanju slobode?

Imao sam sreću da sam vrlo rano počeo da radim u drugim gradovima, a kasnije i u drugim državama, na drugim kontinentima. Praizvođenje Krležine „Legende” u Zenici pre najmanje 30 godina bilo je moj prvi izlazak iz Skoplja. To je bio početak podele mog sveta na dva dela i od tada sam uvek radio po najmanje jednu do dve predstave godišnje napolju. Najmanje radim kod kuće, a sa trenutnim stanjem pozorišta došao sam do faze da vrlo retko ili uopšte ne radim u Skoplju. Voleo sam da se takmičim za ulazak na Sterijino pozorje između najboljih pozorišta tadašnje Jugoslavije i da između 60 do 80 predloženih predstava uđem u konkurenciju od sedam, a često i da pobedim. Rano su moje predstave bile pozivane na velike festivale od Venecuele do Bitefa, i uvek sam imao kontakt sa svetom. Prostor preda mnom je bio ogroman i izazovan, i uzbudljiv za osvajanje. Sa JDP-om smo osamdesetih godina otišli na Teatar nacija u Nansiju. Bili smo među 10 najboljih evropskih predstava. Pozorište je uvek bilo prostor moje kompletne slobode. I osobene hrabrosti. Na probi, na mom radnom mestu, sve mogu da uradim i ničega se ne stidim niti bojim. To osećaju moji saradnici, osobito glumci, i prepuštaju mi se da ih vodim jer znaju da ih neću niti izdati niti ostaviti. Sloboda je odluka našeg srca i tu izgleda nemamo veliki uticaj.

Na Peloponezu ste postavili Euripidovog „Oresta”. Pucalo se, kažu, i na Bogove, ali je na kraju stradao običan narod?

Sa Nacionalnim teatrom severne Grčke, a sa glumcima iz Atine, imao sam premijeru Euripidovog „Oresta” u Antičkom pozorištu u Epidaurusu. U „Orestu” se govori o odnosu ljudi i bogova, i o tome ko je nosilac tragičke krivice ako je akcija preduzeta na zahtev bogova. Orest kaže da je lako kazniti ljude; pitanje je: možemo li kazniti boga koji je naredio ubistvo majke? Pažljivo čitanje drame mi je pomoglo da na kraju napravim jednu nemu scenu u kojoj Tindar puca na Apolona da bi ga kaznio za patnje i smrt koje je izazvao. Pošto su bogovi nedodirljivi i besmrtni, pucnji ka Apolonu završavaju u narod. To je bila filozofska ali i politička poruka o ograničenim mogućnostima običnog građanina danas u sudaru sa sistemom / Velikom silom/ Bogom, gde građanin ima sve uslove da završi kao kolateralna šteta. Novo tumačenje antičkog hora, koje sam napravio u saradnji sa mojim koreografom i na „Figaru” Dimitrisom Sotirijuom, i razvoj tragičnog kraja umesto postojećeg hepienda, bila su dva veoma rizična momenta za prihvatanje od publike. Posebno sam ponosan na kraj predstave, koji je različito komentarisan i ocenjivan od oduševljenja do prezira, a u suštini odlično primljen od publike koja ga je kompletno i precizno, kako je i urađen, razumela. I verujem da je takav kraj veoma u duhu sarkastičnog Euripida na kraju njegovog života, u dobrovoljnom egzilu u kraljevstvu Makedon.

Na čemu se temelji Vaš optimizam?

Na radosti stvaranja. Radim ono što volim, na mestima i sa ljudima koje volim i koji su najbolji ili dovoljno dobri da mogu da postanu najboljim u svojoj oblasti. Civilizaciji, koja lagano tone u neizvesnost i time me pravi očajnim, ionako ne mogu da pomognem.