Није све онако како изгледа

Није чест случај у српској поезији да се пише о књигама изабраних песама, јер, по увреженом мишљењу, нема ту шта ново и занимљиво да се каже. Може бити а не мора да значи.

Иако је штампано неколико књига изабраних песама (последња у два тома у „Стубовима културе“, 2005), једног од најзначајнијих „живих класика“ српске књижевности, Љубомира Симовића, избор о којем говори овај текст, вероватно, најближи је ауторовом погледу на своје, сопствено песништво. Пре свега, зато што су, за разлику од уобичајених избора, песме и циклуси, по Симовићевим речима, поређани „по тематској сродности, а не по хронолошком реду“, а томе песници у крајњој линији и теже, зар не. Међутим, нека хронологија ипак постоји, јер се књига „отвара” избором из Словенских елегија (Симовићева прва збирка песама), а затвара сепаратом нових песама којима претходи избор из Тачке. То јесте секундарна ствар, иако би прави потез био „мешање карата“ и апсолутно занемаривање хронологије у корист тематске сродности.

И даље чекам песника који би се одлучио на такав корак.

У Госту из облака песник је избором по тематској сродности откључао неке нове видике, и за читаоце и за критичаре, али што је још важније – избор је показао стваралачку виталност песника и потребу да увек буде другачији од претходног Симовића, што није нимало једноставно а о чему сведочи Симовићев, да тако кажем, ренесансно-разнолики опус. Већ сам напоменуо да се Гост из облака „затвара” сепаратом од четири нове песме које доносе и још једну разлику, коју ћемо моћи видети и до краја уочити тек када изађе нова књига. Ипак, ове четири песме наговештавају у ком ће правцу ићи та будућа књига. У овим песмама, убеђен сам, Симовићев тон доста је оштрији, бескомпромиснији, виталнији, независнији, луциднији и непристраснији, у односу на претходне збирке.

У све четири песме („Продавац купуса“, „Мишоловка“, „Трг од оружја“ и „Пред рајским вратима“) Симовић заоштрава свој критички однос према колективним темама допуњујући га бритком отрежњујућом иронијом, па би се тако песма „Продавац купуса“ могла читати у светлу српско-црногорских односа (прочитати интервју са Симовићем „Спавање као стратегија и тактика“, у књизи Обећана земља) у којој продавац купуса стављајући главицу купуса на кантар констатује и „домаћици и поштару каже: /Некад смо били два ока у глави!/ А сада смо два ока у две главе! Или песма „Трг од оружја“ која у форми препознатљивог симовићевског драмског дијалога осликава модерну агору у којој се уместо слободних речи користе и слободно продају калашњикови, а безимени продавац виче: Нема аргумената, брава ни трикова/ испред цеви калашњикова! Ова песма концизним и помало трагикомичним тоном упире прстом и снагом својих речи разоружава колективно лудило (пре свих, наше!) ових простора. Међутим, ова песма може представљати и једну ширу глобалну слику света која безименог продавца са трга претвара у филозофску варијацију „милосрдног анђела“ који проповеда своје јеванђеље: Шта ће ти рај кад немаш калашњиков?

Ипак, песма која сасвим оправдано „затвара” овај избор јесте „Пред рајским вратима“, можда најбоља песма у српској поезији од двехиљадите године. Она сублимира Симовићеву поезију у малом, али и антиципира тај нови и свежи Симовићев тон који, као и увек, функционише на неколико нивоа, да не кажем, видика. Још једном драмска форма, али овог пута много већег и озбиљнијег формата коју би вредело поставити као једну малу позоришну представу. Симовић овом песмом не гледа у прошлост него у будућност, али са намером да ироничним тоном упозори на више пута понављану склоност са погубним резултатима, посебно у последњем делу песме – безрезервно веровање у „догму“, била она националистичко-небеска или европска. За Симовића су и једна и друга батина са два краја.

Јер сваки рај који се нуди иза рајских врата не мора и бити рај, нарочито ако имате погрешну представу и уверења о том рају, чији год он био. У овој песми рај се претвара у бараку изнад које кроз облаке лете анђели с аутоматима!

Да није то онај гост из облака из наслова књиге?! Ваљда није.