Био једном један дом културе

Током 1999. и 2004. године албански екстремисти настојали су да униште и сатру све што је српско. Рушили су и палили српске куће и светиње, а нису поштедели ни православна гробља и споменике широм ове јужне српске покрајине. Готово да нема места у овој покрајини у којима су до јуна 1999. године живели становници српске националности, а да куће нису сравњене са земљом.

Како године пролазе, на подручју призренске општине све је мање Срба, којих је до јуна 1999. било више од 12.000. У самом Призрену остало је да живи њих двадесетак, не рачунајући четрдесетак ученика овдашње богословије, тридесетак у повратничком селу Новаке, надомак Призрена, и педесетак на подручју Средачке жупе подно Шар-планине. Куће у овој прелепој жупи склоне су паду и зарасле у коров. Међутим, мало је ко од протераних Срба из овог планинског краја веровао да ће се на удару албанских екстремисти наћи и велики Дом културе у самом центру села, поред асфалтног пута Призрен–Штрпце. Под његовим кровом налазиле су се пошта, библиотека, просторија за активност младих и пољопривредна задруга. Прво је запаљен, а потом и порушен. Овај дом деценијама је био место за окупљање и забаву житеља овог прелепог краја. У њему су приказивани филмови, организоване игранке и бројне културне приредбе на којима су се окупљали и млади из околних села, па чак и из Призрена. Порушен и спаљен, делује сабласно.

Судбину дома културе доживела је и велика самоуслуга, власништво Трговинског предузећа „Лирија” из Призрена. Када смо ових дана посетили село Средска, некадашњи општински центар Средачке жупе, на улицама седам засеока који сачињавају ово село нисмо срели ниједног од десетак житеља, који су остали да сачувају свој праг. Села су опустела, путеви и куће зарасли у коров, па зато није чудо што зими силазе и медведи у потрази за храном. И зграда Основне школе „Моша Пијаде” склона је паду, а иста судбина чека и сеоска амбуланте.

Међутим, захваљујући припадницима Кфора који су до пре десетак година били лоцирани у просторијама основне школе која се налази тик уз сеоску цркву и гробље, споменици и Црква Св. Николе остали су неоштећени. Ту испред цркве, веома често се окупљају расељени Срби из жупе и тада се присете живота у својој прелепој Жупи, која им је остала у срцу.

Међутим, како године, пролазе Срба је у Средачкој жупи све мање, јер су своја огњишта остали да сачувају они који су у поодмаклим годинама. Расељени се не одлучују за повратак, јер ту немају ни најосновније услове за живот.

Али зато Албанци из Призрена и околине поред пута Призрен–Брезовица граде хотеле, мотеле, бензинске пумпе, велелепне куће и викендице, јер поједини расељени Срби продају своја имања, како би се скућили у градовима широм централне Србије.

Мирослав Тодоровић,

Београд/Призрен