Изнуђени буџет

Економски раст у земљама у транзицији пашће на три одсто у 2009.години... Србија је од свих земаља у транзицији најрањивија на утицаје глобалне кризе и ово није време за фискалну експанзију...

Ове две оцене представника Европске банке за обнову и развој и Светске банке изречене су само неколико дана пре него што је Влада Србије саопштила предлог буџета за догодине. Сад, кад је обелодањено како ће држава прикупити и трошити новац, чини се да аутори буџета нису превише озбиљно прихватили ниједну од ових оцена.

Да јесу, не би урадили две ствари. Не би читаву стратегију државних трошкова заснивали на климавој претпоставци да ће економски раст бити 3,5 одсто. И друго, не би се прихватили раста пореза и акциза као „алатки” за намиривање буџетских прихода кад су већ морали да смањују приход од царина због једностране примене Прелазног трговинског споразума са ЕУ.    

Нема сумње, раст БДП-а биће највећа непознаница која ће догодине одређивати и макро и микро економску судбину Србије.   

С изазовом рецесије, реч коју је у Србији први поменуо премијер Цветковић и тиме јој дао посебну специфичну тежину, влада ће се суочити од 1. јануара, јер ће евентуално веће успоравање раста изазвати тешкоће у пуњењу буџета и већи дефицит, што би могло да доведе до ребаланса буџета, можда већ у априлу или јулу. А то ће нам већ бити озбиљан минусу очима ММФ-а јер смо обећали дефицит од 1,5 одсто БДП-а.

Изглед државне касе за идућу годину несумњиво су кројили: глобална криза (хлађење економија и оскудица капитала), ММФ (захтев да дефицит не пређе 1,5 одсто БДП-а) и ЕУ (мање царине). Али, приметан је и известан „креативни” рукопис старе државне памети оличене у слогану „јачај све моћнија”, нарочито у оном делу потрошње где 70 одсто буџета иде на издатке за плате и пензије, затим на субвенције (41 милијарда динара) и предузетничке намере државе (22 милијарде за НИП и Коридор 10).

Истина, видљив је и напор државе да догодине умерено штеди, што је изазвало незадовољство скоро свих министарстава и буџетских потрошача, али је послало релативно добар сигнал пословним круговима у земљи и иностранству. Уредба о рестриктивном коришћењу аутомобила државних званичника само је шминка, јер су Србији потребни озбиљни захвати у смањење апетита гломазне државе (број министарстава, смањење дипломатије, војске и полиције) и њене надградње (школство, здравство...).

Све је ово Србија морала да уради, као „обавезну лектиру” транзиције и пре избијања светске економске кризе, али њени лидери после 2003. године нису били посвећени реформама. Да је завршила приватизацију и приватизовала јавна предузећа, да смо добили малу, ефикасну и јефтину државу, да је држава престала да се меша у економију – Србија би данас лакше направила рестриктиван буџет и спремније дочекала глобалну економску кризу.