Iznuđeni budžet

Ekonomski rast u zemljama u tranziciji pašće na tri odsto u 2009.godini... Srbija je od svih zemalja u tranziciji najranjivija na uticaje globalne krize i ovo nije vreme za fiskalnu ekspanziju...

Ove dve ocene predstavnika Evropske banke za obnovu i razvoj i Svetske banke izrečene su samo nekoliko dana pre nego što je Vlada Srbije saopštila predlog budžeta za dogodine. Sad, kad je obelodanjeno kako će država prikupiti i trošiti novac, čini se da autori budžeta nisu previše ozbiljno prihvatili nijednu od ovih ocena.

Da jesu, ne bi uradili dve stvari. Ne bi čitavu strategiju državnih troškova zasnivali na klimavoj pretpostavci da će ekonomski rast biti 3,5 odsto. I drugo, ne bi se prihvatili rasta poreza i akciza kao „alatki” za namirivanje budžetskih prihoda kad su već morali da smanjuju prihod od carina zbog jednostrane primene Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU.    

Nema sumnje, rast BDP-a biće najveća nepoznanica koja će dogodine određivati i makro i mikro ekonomsku sudbinu Srbije.   

S izazovom recesije, reč koju je u Srbiji prvi pomenuo premijer Cvetković i time joj dao posebnu specifičnu težinu, vlada će se suočiti od 1. januara, jer će eventualno veće usporavanje rasta izazvati teškoće u punjenju budžeta i veći deficit, što bi moglo da dovede do rebalansa budžeta, možda već u aprilu ili julu. A to će nam već biti ozbiljan minusu očima MMF-a jer smo obećali deficit od 1,5 odsto BDP-a.

Izgled državne kase za iduću godinu nesumnjivo su krojili: globalna kriza (hlađenje ekonomija i oskudica kapitala), MMF (zahtev da deficit ne pređe 1,5 odsto BDP-a) i EU (manje carine). Ali, primetan je i izvestan „kreativni” rukopis stare državne pameti oličene u sloganu „jačaj sve moćnija”, naročito u onom delu potrošnje gde 70 odsto budžeta ide na izdatke za plate i penzije, zatim na subvencije (41 milijarda dinara) i preduzetničke namere države (22 milijarde za NIP i Koridor 10).

Istina, vidljiv je i napor države da dogodine umereno štedi, što je izazvalo nezadovoljstvo skoro svih ministarstava i budžetskih potrošača, ali je poslalo relativno dobar signal poslovnim krugovima u zemlji i inostranstvu. Uredba o restriktivnom korišćenju automobila državnih zvaničnika samo je šminka, jer su Srbiji potrebni ozbiljni zahvati u smanjenje apetita glomazne države (broj ministarstava, smanjenje diplomatije, vojske i policije) i njene nadgradnje (školstvo, zdravstvo...).

Sve je ovo Srbija morala da uradi, kao „obaveznu lektiru” tranzicije i pre izbijanja svetske ekonomske krize, ali njeni lideri posle 2003. godine nisu bili posvećeni reformama. Da je završila privatizaciju i privatizovala javna preduzeća, da smo dobili malu, efikasnu i jeftinu državu, da je država prestala da se meša u ekonomiju – Srbija bi danas lakše napravila restriktivan budžet i spremnije dočekala globalnu ekonomsku krizu.