Ауто од милион километра успомена

Бор – У Слатини, код Бора, пензионер Светислав Славко Спасојевић, дугогодишњи професионални возач и аутомеханичар, још вози популарног „фићу”, који је лане у септембру навршио пола века. Кочоперни Слатињанин, већ ушао у осму деценију, познатији као аутомеханичар Славко, тврди да је његов аутомобил, и његов најбољи друг, засигурно најстарији „фића” у Бору и Тимочкој крајини и да је још у беспрекорном возном стању. Тешко да се такав може наћи и у Србији.

„Фића” и Славко прешли су заједно више од милион километара. Сигурно се неће растављати, док је Славко жив. У саобраћајној дозволи пише да је „фића” направљен 1957. године, а у личној карти његовог власника да је рођен 1936. у селу Слатини. Ових дана, када се „Застава” у Крагујевцу, с пуно емоција запослених опростила с последњим „југом” и последњим „стојадином”, популарни аутомеханичар Славко је видно сетно расположен. Жао је и њему старих „Заставиних” аутомобила. И додаје, свог „фићу” не би дао ни за шта на свету. Друговали су најчешће на друму између Слатине и Бора, где је Славко радио (месечно по 1.000 километара), али било је и других редовних тура, до најближег бугарског града Видина, као и до Софије, а безбедно су „фића” и његов власник досезали и удаљеније европске земље.

– Волим га зато што чува моје најлепше успомене. На пут увек носим све виталне резервне делове и алат. Сигурно не претерујем ако вам кажем да за овог „сениора” имам делова за још педесет година. Променио сам до сада и четири мотора, али ауто је задржао оригинални фабрички изглед. Чувао сам га и одржавао најбоље што умем. А умем зато што сам и аутомеханичар, и аутолимар, и аутолакирер. Зато и сада изгледа као нов. А тек како му преде машина – с љубављу у гласу прича нам Славољуб, и поверава нам како је очувао „фићину” лимарију:

(/slika2)– Пре много година, сасвим случајно, приметио сам како је један раствор у мојој радионици чашу од јогурта претворио у течну масу, и како је та маса лепо „легла” на лим. Наставио сам да експериментишем и једног дана тим „еликсиром” пресвукао сам добро очишћену „фићину” шкољку, а затим је офарбао. Тако сам протерао корозију – каже Славко, напомињући да је био у прилици да купи и нова, већа кола познатије марке, али није желео да се раздваја од „фиће”. Баш као што се ни данас не раздваја од мотоцикла НСУ из 1955. године, с којим је 1962. освојио прво место у друмској вожњи у Србији. Тај мотоцикл је још у његовој гаражи. Није на продају. Кад год га погледа, Славко осети мирис бензина и прашине и сети се „лудих година” младости.

С. Тодоровић