Да проширени колегијум прошири видике

У празничном броју „Политике” прочитао сам закључке проширеног ректорског колегијума Универзитета у Београду, усвојене после дугог већања. Као дугогодишњи наставник тог универзитета, као научни радник и грађанин, желео бих да о тим закључцима кажем коју реч.

Жао ми је што се закључци не баве најважнијим академским и друштвеним питањима која тиште нашу земљу, нити дају одговоре на њих. Колико дана треба да прође од настанка крупних напетости па да се академска заједница огласи зрелим тумачењем узрока кризе и предлогом мера за излазак из ње? Шта би било да колегијум није тако снажно проширен, да је био само у (пре)уском саставу?

Најважнија ствар у закључцима односи се на обавезу државе да студентима покрије половину трошкова школарина, и то само на државним универзитетима. О одговорности и обавезама академске заједнице нема у закључцима ни речи. Ако је у том колегијуму био и представник Правног факултета, или ФПН, којима је норма битан алат, зашто се ово тело није позабавило ускраћивањем двају важних права студената – право на слободно кретање и право на образовање (укључујући право на предавања, колоквијуме и испите)? У закључцима се спомињу пленуми као релевантна адреса, а игнорише се постојање легалног облика студентске самоуправе – студентски парламент факултета и универзитета, као и онај на нивоу републике. Управо су ти нелегитимни пленуми својом блокадом онемогућили студентима да слушају предавања и изађу на испите. У томе су имали – и још имају – подршку дела професора, који за то време, без рада, примају пуне личне дохотке, а сад очекују и повећање од 20 одсто...

За све то време скраћени и проширени колегијум УБ говори о институционалним решењима. Повећање незарађене плате се не одбацује, макар било и неинституционално...

Други важан недостатак закључака видим у томе што се они све време односе само на државне факултете. Школарина студената на високим школама које није основала република – а дала им је акредитације и дозволе за рад – нашу академску заједницу не дотиче.

Челник тог колегијума, ректор Универзитета у Београду, истовремено је председник и Конференције универзитета Србије, са седиштем у Ректорату БУ. Та конференција окупља свих 18 српских универзитета, од којих је половина основана од приватника. За све време кризе Конференција се није ниједном састала, а камоли огласила смисленим саопштењем које би се односило и на положај студената и наставника приватних високих школа. Није се оглашавао ни Ректорски савет КОНУС-а, на чијем је челу такође професор Ђокић, ректор БУ.

У вредност нашег високог школства спада и оно што се ствара на приватним факултетима, где раде такође озбиљни научници, међу њима и неки академици. Држава се према њима понаша као маћеха, иако су пред законом и Уставом сви једнаки.

И не само то. Моја сазнања говоре да је на приватним универзитетима – не само ових бурних седмица – било више реда и одговорности него на наводно славним државним факултетима, који су предњачили у блокади, нерегуларностима и ускраћивању права на образовање.

Нека ваши новинари провере: док се на државним факултетима изводе чудни перформанси (али без уметничке димензије), на приватним се предаје и испитује... Иако њихови студенти немају право на место у студентском дому, нити на стипендије из државних фондова, о чему ни колегијум ни КОНУС не казују ни реч, а залажу се за владавину права, нарочито материјалних права.

Јесу ли и то „наша деца”?

Ево и личног примера: имам две унуке студенткиње, близнакиње су. Једна студира друштвене науке на државном факултету, а друга новинарство и културу на приватном. Ова прва ће због блокаде и одсуства предавања изгубити годину, док ће ова друга, ако бог да, дипломирати у јуну.

Заједно с бројним другим родитељима и декама, бавим се покушајем да дете с државног факултета пребацим на приватни.

Тиче ли се овај феномен колегијума, макар и проширеног?

Др Александар Николић,

универзитетски наставник у пензији