Потребни су нам дечји ТВ програми

Једна од омиљених емисија за децу била је „Коларићу Панићу”Законом и прописима у Србији није одређен минимални удео квалитетног програма за децу на ТВ каналима с националном фреквенцијом. Зашто? Зар наша деца то не заслужују? Цела Србија плаћа преплату РТС-у, а они немају ниједан научно-образовни, нити културно-уметнички програм за децу.

Често се сви заклињу да су нам млади најважнији, да на младима свет остаје. Да, тачно је да на младима свет остаје, али на младима који ће бити здрави, креативни, способни, довољно образовани и лепо васпитани. Који ће моћи да граде своју бољу и лепшу будућност и да мењају свет набоље. Сетимо се лепог детињства младих који су одрастали уз дечје и школске ТВ програме, као што су „Слово, на слово, „Невен”, „Коларићу Панићу”, „Коцка, коцка, коцкица”, „Чик погоди ко сам”, „У здравом телу здрав дух”, „Музички тобоган”, „Приче из Непричаве”, „Фазони и форе”, „Децо, певајте са нама”, „Лаку ноћ, децо” и друге.

Зашто се и данас не праве слични, можда и још бољи ТВ програми за децу, посебно на РТС-у, који је доступан у целој земљи, у сваком селу и сваком детету у Србији. А уместо тих програма деца и млади гледају разне канале где се приказују ријалити програми, сапунице и други непримерени догађаји и емисије и тако се идентификују с њиховим негативним ликовима.

Препуштамо их да по шест и више сати проводе на мобилном телефону, таблету, компјутеру и друштвеним мрежама које могу бити велика опасност и замка за њих. С обзиром на то да су многи родитељи заузети својим пословима и да јуре каријеру, борећи се да им омогуће материјална средства и тако остајући по цео дан на послу, они све мање могу да се баве васпитањем своје деце. То све више препуштају школама, које су одавно изгубиле васпитну улогу и које се врло мало баве васпитањем младих. А кад би имали бар квалитетне ТВ програме за младе, могли би макар мали део тога да надокнаде.

Зато, потрудимо се да за младе направимо квалитетне научно-образовне и културно-уметничке ТВ програме које ће они радо гледати и помоћу њих се допунски образовати и васпитавати, а не да то уче на улици. Омогућимо им да на свом језику гледају нешто што ће им обогатити и улепшати детињство. А у исто време омогућимо тим младим креативним људима осмишљавање и реализацију таквих програма, који би били прилагођени новом добу, нашем времену и довољно привлачни младима да их одвоје од других негативних утицаја који нису прилагођени њиховом узрасту.

Треба им омогућити срећно и безбрижно детињство, како би могли да израстају у чврсте, здраве и стабилне личности. Тако ће бити од велике користи и себи и окружењу у којем живе.

Слободан Малушић,

специјалиста педагогије, Београд