Финансирао долазак Руса

За долазак једне од најрепрезентативнијих руских привредних делегација, осим председника државе Бориса Тадића и министра иностраних послова Вука Јеремића, велику заслугу има и бизнисмен Бранислав Грујић, један од пет највећих инвеститора у некретнине у Московској области. О његовом трошку, како незванично сазнајемо, протеклог викенда у Београду је боравио тим предвођен Георгијем Полтавченком, опуномоћеним представником Русије, са којим је разговарано о проширењу листе извозних производа у Руску Федерацију, испоруци сировина за производњу лекова, обновиХидроелектране „Ђердап 2”, учешћу руских фирми у изградњи београдског метроа, тако што би за свој рад биле исплаћиване у динарима.

Своје добре контакте у тамошњим политичким и пословним круговима власник компаније „ПСП-Фарман” искористио је да помогне у бизнис дијалог двеју земаља, јачем повезивању тржишта и евентуалном заједнички наступу на трећим тржиштима. Али, то није било први пут.

Као човек са јаким везама у руском естаблишменту, учествовао је у припремању сусрета покојног премијера Зорана Ђинђића и тадашњег руског председника Владимира Путина 2003. године. Управо на дан Ђинђићевог убиства, како је посведочено у документарном филму о 12. марту, имали су заказан састанак. На питање о чему је требало да причају тога дана, Грујић је у разговору за „Политику”открио: „Била је актуелна Ђинђићева посета Русији и припреман је интензивно састанак са председником Путином. То је био његов заокрет у вези са Косовом, Западом. Почетком фебруара је пресекао. Хтео је од Руса да затражи подршку”.

Том приликом је појаснио да је покојни премијер преко немачког канцелара Шредера уговарао сусрет са тадашњим руским председником, а он је само својим везама помагао реализацију тог састанка.

Према Грујићевом мишљењу, Ђинђић би сигурно потписао гасни аранжман са Русијом. „Али и хиљаду других ствари. Много више и брже би се приближио и отворио Москви”.

Ипак, упркос пријатељству са првим демократским председником владе, одбио је место министра за капиталне инвестиције у његовом тиму. У том тренутку, како је говорио, није био спреман да остави послове у Русији, у коју се почетком деведесетих отиснуо са места директора „Југодрва”, односно асистента Машинског факултета.

Вредност његових уговорених грађевинских послова у Москви прелази милијарду долара. Тренутно у кругу од пет километара гради три хотела са пет звездица, а једина његова улазница за тако уносне послове, како тврди, јесу тендери. То што се,по сопственом признању, неколико пута срдачно руковао са Дмитријем Медведевом не значи да је довољнода се у Русији добију тако велики послови.

На јавном надметању добио је и градњу високе пословне школе у Москви, која би, према Путиновој идеји, требало да школује менаџере способне да прате експлозивни раст руске економије. Председник надзорног одбора школе је нико други до руски председник Медведев.

Грујић се не либи да помогне својим сународницима. Тако је, на пример, Мирославу Мишковићу прискочио у помоћ приликом пробоја на украјинско тржиште.

Што се тиче реализације бизниса са Филипом Цептером у Београду, како сазнајемо, од тога нема ништа. Грујић, који је иначе члан клуба „Привредник”, изашао је из „Центротекстила”, па су сви планови о мрежи робних кућа пали у воду. Тај тандем, међутим, има девет заједничких локација до којих су дошли кроз приватизацију, на којима би, за почетак, требало да подигну три хотела у Београду. А од следеће године Грујић би требало да почне да инвестира и у пословни и стамбени простор у главном граду.

Осим „Југодрва”, он у Србији поседује дрвни комбинат у Сремској Митровици, који извози више од 80 одсто својих производа.

Грујић се, како је својевремено говорио, не стиди ниједног стеченог долара, јер је све зарадио својим знањем.