Караџићеве бисте и даље у центру Београда

Мемоари Карле дел Понте, који су са издавачке траке сишли пре само неколико месеци, књиге о „геноциду над Србима и правој њиховој историји”, дела комунистичке и четничке тематике, Библија, бестселери који се гутају за два дана неке су од публикација које су равноправно изложене суду читалаца на полицама јединствене књижаре-сваштаре „Никола Пашић” на истоименом београдском тргу, у центру престонице У овој књижари је у петак још непознати младић оборио и разбио гипсану бисту хашког оптуженика Радована Караџића, изложену на улазу.

Љиљана Танић, директорка издавачко-књижарског предузећа „Никола Пашић”, државне фирме пред приватизацијом у чијем је власништву књижара, а чији излог и даље „красе” две бисте тренутно најактуелнијег хашког оптуженика, једна, гипсана разбијена, а друга, бронзана, нетакнута, показала нам је кривичну пријаву против „Н. Н. починиоца”, коју је, заједно с видео-касетом на којој је ово недело забележено, јуче требало да преда полицијској станици Стари град.

Танићева је у разговору за наш лист више пута исказала скепсу у погледу агилности органа реда, за које тврди да ће их само „завитлавати”, јер су чак и на крађе својевремено пријављиване у овој трговини одбијали да реагују с аргументацијом да неће наћи трагове. Ипак, директорка је категорична у ставу да такав однос полиције нема никакве везе са издавачком концепцијом „Николе Пашића”.

Љиљану Танић смо питали како објашњава што у излогу књижаре стоје две бисте Радована Караџића, кога је Хашки трибунал оптужио за најтеже ратне злочине.

– Тај сужањ није осуђен, и док не буде квалификован као злочинац, ја се нећу повиновати никоме ко ми каже да треба да уклоним скулптуре. До тада је он за мене само један човек, један Србин, један председник. Ипак, да ја мислим да је он неки злочинац и зликовац, наравно да га не бисмо ни држали. Побогу, није он Насер Орић – прокоментарисала је Љиљана Танић.

У радњи, која је 1969. године отворена као Клуб читалаца Издавачког центра „Комунист”, данас се не може пазарити превише књига о комунизму – пре ће се наћи дела о „античкој историји Срба и геноциду који је над њима спровођен у разна времена”. Директорка ИКП „Никола Пашић”, која у највећем броју случајева одлучује с којим издавачима ће сарађивати, ипак не види никакав преокрет у издавачкој оријентацији куће, коју успут оцењује као „националну, никако националистичку”.

– И у комунистичко доба нудили смо ауторе и издаваче који се баве националном историјом, чак и духовношћу. Тако смо продавали и „Глас концила”, лист Католичке цркве, а и сарајевске исламске издаваче и Куран. И данас имамо комунистичку литературу – ништа не одбијамо, јер је све то историја – објаснила је за „Политику” Танићева.

Према њеним речима, од самог оснивања овде се могла набавити забрањена или мало позната литература: примера ради, Ћосићево дело „Стварно и могуће”, песничка збирка „Вунена времена” Гојка Ђога, књиге Војислава Шешеља, које су одатле почеле да круже у рукопису, па су касније објављене и забрањене, али и Солжењицинови „Есеји”, тада окарактерисани као прворазредна јерес..

Који је профил читалачке публике, питамо директорку:

– По мојој процени, осамдесет одсто чине људи до 35 година старости, разних професија и националних опредељења. Нудимо им и „за” и „против”, а на њима је да просуде. Храбри интелектуалци и дисиденти из генерације њихових родитеља су у нашој књижари чак и хапшени и пребијани – речи су Танићеве.

Многи, пак, објекат на Тргу Николе Пашића 9 нападају као четничку, антисемитску, па чак и фашистичку књижару.

– Тачно је да продајемо Ихтусова издања, која би многи назвали антисемитским, дела владике Николаја Велимировића, Љотића, Недића, Симе Лукина Лазића, Драже Михаиловића и Броза, затим публикације крагујевачке издавачке куће „Погледи”, која у неким круговима важе за четничка... Ту су и дела која је написао Емил Влајки, а која се баве демонизацијом Срба – казала је Љиљана Танић.

----------------------------------------------------------------

Пер­верз­но из­лагање би­сте ха­шког оп­ту­же­ни­ка

Бру­на Ве­ка­ри­ћа, порт­па­ро­ла Ту­жи­ла­штва за рат­не зло­чи­не, пи­та­ли смо да ли је из угла срп­ске за­кон­ске ре­гу­ла­ти­ве при­хва­тљи­во да би­ста ха­шког оп­ту­же­ни­ка бу­де из­ло­же­на у из­ло­гу у цен­тру Бе­о­гра­да.

– На­па­мет се не бих усу­дио да ли­ци­ти­рам да ли то за­кон­ски мо­же да се го­ни. Мо­жда би то мо­гло пот­па­сти под пре­кр­шај, под кр­ше­ње јав­ног ре­да и ми­ра, као ка­да су ле­пље­ни пла­ка­ти са ли­ком Рат­ка Мла­ди­ћа. Мо­гу вам са­мо ука­за­ти на то да је ве­ћи­на европ­ских зе­ма­ља ра­ти­фи­ко­ва­ла акт о за­бра­ни не­ги­ра­ња хо­ло­ка­у­ста, ко­ји шти­ти не­ке основ­не вред­но­сти у дру­штву. Ов­де, пак, сла­ви­мо љу­де ко­ји ову др­жа­ву ко­шта­ју ја­ко мно­го, што ни­је у ре­ду и пи­та­ње је да ли то тре­ба Ср­би­ји. По мом ми­шље­њу, пер­верз­но је да це­ла др­жа­ва ју­ри ха­шке бе­гун­це, а не­ко из­ла­же би­сте и пра­ви, фак­тич­ки, кам­па­њу – ка­же Ве­ка­рић.