Karadžićeve biste i dalje u centru Beograda

Memoari Karle del Ponte, koji su sa izdavačke trake sišli pre samo nekoliko meseci, knjige o „genocidu nad Srbima i pravoj njihovoj istoriji”, dela komunističke i četničke tematike, Biblija, bestseleri koji se gutaju za dva dana neke su od publikacija koje su ravnopravno izložene sudu čitalaca na policama jedinstvene knjižare-svaštare „Nikola Pašić” na istoimenom beogradskom trgu, u centru prestonice U ovoj knjižari je u petak još nepoznati mladić oborio i razbio gipsanu bistu haškog optuženika Radovana Karadžića, izloženu na ulazu.

Ljiljana Tanić, direktorka izdavačko-knjižarskog preduzeća „Nikola Pašić”, državne firme pred privatizacijom u čijem je vlasništvu knjižara, a čiji izlog i dalje „krase” dve biste trenutno najaktuelnijeg haškog optuženika, jedna, gipsana razbijena, a druga, bronzana, netaknuta, pokazala nam je krivičnu prijavu protiv „N. N. počinioca”, koju je, zajedno s video-kasetom na kojoj je ovo nedelo zabeleženo, juče trebalo da preda policijskoj stanici Stari grad.

Tanićeva je u razgovoru za naš list više puta iskazala skepsu u pogledu agilnosti organa reda, za koje tvrdi da će ih samo „zavitlavati”, jer su čak i na krađe svojevremeno prijavljivane u ovoj trgovini odbijali da reaguju s argumentacijom da neće naći tragove. Ipak, direktorka je kategorična u stavu da takav odnos policije nema nikakve veze sa izdavačkom koncepcijom „Nikole Pašića”.

Ljiljanu Tanić smo pitali kako objašnjava što u izlogu knjižare stoje dve biste Radovana Karadžića, koga je Haški tribunal optužio za najteže ratne zločine.

– Taj sužanj nije osuđen, i dok ne bude kvalifikovan kao zločinac, ja se neću povinovati nikome ko mi kaže da treba da uklonim skulpture. Do tada je on za mene samo jedan čovek, jedan Srbin, jedan predsednik. Ipak, da ja mislim da je on neki zločinac i zlikovac, naravno da ga ne bismo ni držali. Pobogu, nije on Naser Orić – prokomentarisala je Ljiljana Tanić.

U radnji, koja je 1969. godine otvorena kao Klub čitalaca Izdavačkog centra „Komunist”, danas se ne može pazariti previše knjiga o komunizmu – pre će se naći dela o „antičkoj istoriji Srba i genocidu koji je nad njima sprovođen u razna vremena”. Direktorka IKP „Nikola Pašić”, koja u najvećem broju slučajeva odlučuje s kojim izdavačima će sarađivati, ipak ne vidi nikakav preokret u izdavačkoj orijentaciji kuće, koju usput ocenjuje kao „nacionalnu, nikako nacionalističku”.

– I u komunističko doba nudili smo autore i izdavače koji se bave nacionalnom istorijom, čak i duhovnošću. Tako smo prodavali i „Glas koncila”, list Katoličke crkve, a i sarajevske islamske izdavače i Kuran. I danas imamo komunističku literaturu – ništa ne odbijamo, jer je sve to istorija – objasnila je za „Politiku” Tanićeva.

Prema njenim rečima, od samog osnivanja ovde se mogla nabaviti zabranjena ili malo poznata literatura: primera radi, Ćosićevo delo „Stvarno i moguće”, pesnička zbirka „Vunena vremena” Gojka Đoga, knjige Vojislava Šešelja, koje su odatle počele da kruže u rukopisu, pa su kasnije objavljene i zabranjene, ali i Solženjicinovi „Eseji”, tada okarakterisani kao prvorazredna jeres..

Koji je profil čitalačke publike, pitamo direktorku:

– Po mojoj proceni, osamdeset odsto čine ljudi do 35 godina starosti, raznih profesija i nacionalnih opredeljenja. Nudimo im i „za” i „protiv”, a na njima je da prosude. Hrabri intelektualci i disidenti iz generacije njihovih roditelja su u našoj knjižari čak i hapšeni i prebijani – reči su Tanićeve.

Mnogi, pak, objekat na Trgu Nikole Pašića 9 napadaju kao četničku, antisemitsku, pa čak i fašističku knjižaru.

– Tačno je da prodajemo Ihtusova izdanja, koja bi mnogi nazvali antisemitskim, dela vladike Nikolaja Velimirovića, Ljotića, Nedića, Sime Lukina Lazića, Draže Mihailovića i Broza, zatim publikacije kragujevačke izdavačke kuće „Pogledi”, koja u nekim krugovima važe za četnička... Tu su i dela koja je napisao Emil Vlajki, a koja se bave demonizacijom Srba – kazala je Ljiljana Tanić.

----------------------------------------------------------------

Per­verz­no iz­laganje bi­ste ha­škog op­tu­že­ni­ka

Bru­na Ve­ka­ri­ća, port­pa­ro­la Tu­ži­la­štva za rat­ne zlo­či­ne, pi­ta­li smo da li je iz ugla srp­ske za­kon­ske re­gu­la­ti­ve pri­hva­tlji­vo da bi­sta ha­škog op­tu­že­ni­ka bu­de iz­lo­že­na u iz­lo­gu u cen­tru Be­o­gra­da.

– Na­pa­met se ne bih usu­dio da li­ci­ti­ram da li to za­kon­ski mo­že da se go­ni. Mo­žda bi to mo­glo pot­pa­sti pod pre­kr­šaj, pod kr­še­nje jav­nog re­da i mi­ra, kao ka­da su le­plje­ni pla­ka­ti sa li­kom Rat­ka Mla­di­ća. Mo­gu vam sa­mo uka­za­ti na to da je ve­ći­na evrop­skih ze­ma­lja ra­ti­fi­ko­va­la akt o za­bra­ni ne­gi­ra­nja ho­lo­ka­u­sta, ko­ji šti­ti ne­ke osnov­ne vred­no­sti u dru­štvu. Ov­de, pak, sla­vi­mo lju­de ko­ji ovu dr­ža­vu ko­šta­ju ja­ko mno­go, što ni­je u re­du i pi­ta­nje je da li to tre­ba Sr­bi­ji. Po mom mi­šlje­nju, per­verz­no je da ce­la dr­ža­va ju­ri ha­ške be­gun­ce, a ne­ko iz­la­že bi­ste i pra­vi, fak­tič­ki, kam­pa­nju – ka­že Ve­ka­rić.