Професионални однос, шта то беше

Мојим синовима и снајки, који своје обавезе према деци и школи, а пре свега према себи, нормално извршавају, многи у њиховим колективима замерају (па и више од тога) што нису колегијални с онима који не раде. Добро сте прочитали: зашто нису колегијални с онима који не раде! А они који не раде немају обавезу да буду колегијални с онима који раде.

Ово је, наравно, накарадно размишљање па и не заслужује више од ове констатације. Овде и није реч о колегијалности, већ о односу према својој професији. И одмах суштинско питање: Јесу ли се ови који не раде дуже од месец дана (а траже пуну плату) школовали за наставнике (у основним и средњим школама)? Мој одговор је – не. Јер, наставник није неко ко само обавља наставу. И роботи ће ускоро обављати тај посао, и биће програмирани тако да извршавају своје обавезе, а не да их саботирају. Наставник је, пре свега, човек, у пуном значењу те речи. Хуман и образован. Стручан и одговоран. Честит и рационалан. Може ли једна оваква особа да заборави своје ђаке и седам дана обија по краљевачким продавницама да би купила одговарајућу обућу за пешачење до Ниша, на договорени протест 1. марта ове године? Зар се они могу и смеју називати наставницима? Смеју ли они сами себи да приграбе тај епитет? Јер, „наставник” је епитет, а не само обична заједничка именица.

Наставник је човек који воли децу. Наставник је човек који обожава свој позив, не одваја се од њега ни кад траже да буде нешто више (директор школе, рецимо). Шта може да буде више од наставника? Одговорно тврдим: ни данас, у потрошачком друштву, истинском наставнику није најважније колико ће примити пара за свој рад, него колико ће себе уложити и колики ће резултат остварити својим радом и ентузијазмом. Можете ми слободно рећи да живим у неком другом времену, то знам и сам, али ме не можете убедити да биће и дух, суштина и смисао истинског наставника могу да буду другачији од овог каквих их ја доживљавам.

Гледам неке „наставнике” како у празној учионици певају протестне песме. Стидим се. Стидим се уместо њих, јер они изгледа немају оно чиме се човек стиди. Али, умеју да мрзе оне који држе часове у учионици, а не на улици као они. Часови на улици нису дело високо освећених личности који се боре за још неостварене идеале појединаца и друштва, него параван иза којег се крију незадовољни собом па и целим окружењем, залутали у свој позив, неспособни да остваре задовољавајуће резултате и докажу себе као просветног радника. Зато и није нека штета што су такви на улици а не у учионици. Штета је што деца губе драгоцено време, са њима или без њих, и што им то време нико не може надокнадити. Стога, излишно је молити се за оне који газе све људске норме. Напротив, не праштај им, Боже, јер знају шта раде. Али, уразуми их, јер у овом нашем реалном свету нема ко то може да учини.

Радомир Јовановић,

Жича