Милисав М. Јанковић, војник у три рата

Ратни пут јунака, најпре подофицира па официра Милисава М. Јанковића, дугачак је и на понос и дику. Почиње још априла 1910. године када овај рођени Колашинац ступа у црногорску војску и учествује у оба балканска рата. Храбро се борио у биткама око Берана, Пећи, Ђаковице, Скадра, па на Брегалници, Говедарнику, Бихору, Вишеграду, Гласинцу и Црном врху, а током борби на Сухој гори код Вишеграда први пут је рањен у десну руку.

Током Првог светског рата, марта 1916. године, постаје Јанковић и припадник српске војске. Наредник је 4. чете 3. батаљона 5. пешадијског пука Дринске дивизије, пролази фронтове и бори се на Кајмакчалану, Кочобеју, Флоки, Рововској, Брездастој и Трновој коси. За време борби на Кајмакчалану, 1916. године, задобија тежу рану на десној нози, наредне године на Брездастој коси поново бива рањен у десну руку, а на положају Белушић код Параћина страдају му обе ноге. Управо приликом заузимања Кајмакчалана, забележио је Милорад Радојчић у књизи „Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912–1918”, са својим водом заробио је Милисав 18 бугарских војника, а на Плочи и једну брдску батерију.

„У току наредне ноћи вешто се повукао са заробљеницима и изазвао један бугарски пук да пређе у напад ради спаcавања својих заробљених бораца и заплењеног оружја. Чим је свануло, Јанковић је дао знак нашој артиљерији за концентричну ватру по том пуку па су им нанети огромни губици. За тај подвиг добио је Сребрни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима, а у чин пешадијског потпоручника произведен је, непосредно пред крај Великог рата, 1. септембра 1918. године”, бележи Радојичић.

Током борби против Бугара на Брегалници ускочио је Јанковић у непријатељски ров и изнео њихов митраљез. То су непосредно видели регент Александар и сердар Јанко Вукотић, па му регент одмах на груди меће одликовање – Златну медаљу за храброст „Милош Обилић”. Било је то још једно одликовање за храброст, али и подвиге у борбама, који нису остали незапажени и за које је Јанковић већ је био овенчан Сребрном медаљом за храброст.

Након Првог светског рата остао је на служби у југословенској војсци и уз рад се стручно усавршавао, па стиже најпре до чина пешадијског поручника и касније постаје капетан прве класе. Као водни официр службовао је у 9. и 38. пешадијском пуку, где је био и командир чете. Потом је ађутант у пешадијском пуку, руководилац слагалишта Војног округа Оточац и командант батаљона пешадијског пука на служби у Карловачком војном округу.

А дочекао је Милисав Јанковић и Априлски рат 1941. године. Тада бива заробљен и интерниран у Немачку у заробљеништво, па оставши у емиграцији, прелази у Сједињене Америчке Државе, где је умире 1955. године.

Породици Јанковић, завршава приповест Милорад Радојчић, остао је за Милисавом понос на храброг претка, а у витрини његова светла одличја – Медаља за војне врлине, Орден југословенске круне петог реда, Орден белог орла са мачевима петог реда, Албанска споменицa и више других споменица и похвала.