Како је Мали Чарли оживео пустињу…

Тениски турнир у Индијан Велсу, месташцету у пустињи Колорадо са свега 5.000 становника, и ове године привукао је око пола милиона гледалаца. Овај престижни догађај, који неки називају „петим гренд слемом”, већ годинама и играчима и публици нуди посебан доживљај у модерном тениском комплексу на око 200 километара источно од Лос Анђелеса. Све је почело пре пола века, у Тусону (Аризона), а захуктало се у Калифорнији, када је један од највећих визионара у тенису, Чарли Пасарел, преузео турнир са Рејмондом Муром. Обојица су још били играчи када је одигран први турнир (1974).

Мало је људи који су, као Пасарел (рођен 1944), имали толико важних иницијатива у тенису. Неки од његових блиских сарадника описивали су га као човека који не само да је увек имао велике снове, већ је и знао како да их оствари. Прича о турниру у Индијан Велсу уједно је и споменик његовом предузетничком духу, који га је стално терао да гледа у будућност.

Рођен је у Сан Хуану, 12. фебруара 1944, у једној од ретких породица на кугли земаљској у којој су и оба родитеља и њихово дете били национални шампиони. Његов отац Чарли Пасарел Старији шест пута је освајао Првенство Порторика, од 1950. до 1958, мајка Дора била је шампионка 1952, а он је 1960.. постао државни првак са 16 година.

Први пут се за њега чуло ван његове земље 1962, када је као 18-годишњак, на међународном тениском турниру у Сан Хуану, стигао до полуфинала у којем је добио први сет са 6:0 и затим изгубио од Рода Лејвера (те године освојио сва четири гренд слема). Тада је Мали Чарли (Чарлито), како су га звали, први пут засенио свога оца.

Од преласка на студије, на Универзитет Калифорнија (УКЛА), везан је за Сједињене Америчке Државе и Калифорнију. Постао је грађанин САД, затим и шампион те земље и првопласирани играч на америчкој ранг-листи (1967). Пет година је играо за америчку репрезентацију с којом је био шампион Дејвис купа 1968. У професионалној каријери освојио је 23 титуле у синглу и 30 у дублу.

Много више дао је тенису ван терена.

На врхунцу играчке каријере, заједно са Артуром Ешом и Шериданом Снајдером, покренуо је Национално јуниорску лигу у тенису, која је била усредсређена на оснаживање везе између тениса и образовања. Био је један од оснивача Удружења професионалних тенисера (АТП), 1972, и потпредседник те организације у њеним првим данима. Мање је познато да је кумовао компјутерском прављењу светске АТП листе, установљене 1973. Та листа у почетку је ручно вођена (радио је то нико други до репрезентативац Југославије Никола Пилић, потоњи тренер Новака Ђоковића) а затим је Пасарел обавестио колеге из АТП-а да је нашао једну фирму („Хјуит-Пакард”) која за пар минута може да обрачуна све оно што Пилић оловком ради данима.

Од оснивања АТП-а до 2010. био је у борду тог удружења. Године 2013. уврштен је у Тениску кућу славе.

И поред свега тога, могло би да се каже да је најбољи потез његовог живота – турнир у Индијан Велсу. Преузео је тај турнир 1981, док је био пред гашењем у Ла Кинти, затим га, 1987, преселио у оближњи Индијан Велс у којем је прерастао у најцењенији мастерс (серија 1.000). Из године у годину турнир је растао, са новом инфраструктуром, захваљујући Пасарелу који је – и поред упозорења пријатеља да се превише „коцка” – узимао милионске позајмице од локалних банака да би направио тениски рај у пустињи. Безмало три деценије био је директор и сувласник турнира.

Заједно с Рејмондом Муром продао је 50 одсто капитала ИМГ-у, а затим су 2000. године узели огромну хипотеку да би саградили луксузни комплекс Индијан Велс Тенис гарден, са главним стадионом од 16.000 гледалаца. Године 2009, Пасарел, Мур и још 32 инвеститора продала су турнир милијардеру Ларију Елисону за 100 милиона долара, а од тада носи име по свом главном спонзору, француској банци – БНП Париба опен. Добра околност било је то што је Елисон пасионирани љубитељ тениса и што му је приватне часове држао заједнички пријатељ Муру и њему.

Од 2014. године, овај турнир је редовно биран за најбољи на свету, у гласању тенисера (АТП) и тенисерки (ВТА). Многи од њих време у Индијан Велсу називају као „најбоље две недеље у години”.

Како наводи ЕСПН, успех турнира снажно је утицао и на локалну економију. Према Универзитету Џорџ Вашингтон у питању је 852 милиона долара, укључујући 50 милиона долара пореских прихода за градске и окружне владе.

Највеће посете на турнирима у 2024.

1.048.669        Ју-Ес опен

1.020.763        Аустралијан опен

675.080           Ролан Гарос

526.455           Вимблдон

493.440           Индијан Велс