Мук из Цркве

Нагомилани нерешени проблеми у Цркви, о којима се шапатом, а понекад и у шифрама, говори у Патријаршији, одједном су постали јавно добро. Писмо епископа Григорија упућено браћи архијерејима као бомба уздрмало је Српску православну цркву, али и потврдило тезу да у Сабору СПЦ постоји дубоко нејединство за које многи сматрају да је на ивици раскола. За сада је изостала „ланчана реакција” прозваних владика, али мук који стиже из СПЦ није добар знак.

Помало је комично колико се поједине владике труде да докажу да им није стигло писмо из манастира Тврдош. Иако импулсивно, а по мишљењу неких, и непристојно, Григорије је, свесно или не, потврдио да у Цркви, не само да нема сагласности у вези с кључним питањима, већ ни озбиљног и конструктивног дијалога међу владикама како да се поједини проблеми реше.

Откако је патријарх Павле, због старости и болести, пао у постељу, архијереји се више исцрпљују у закулисним борбама ко ће га наследити на светосавском трону, него, рецимо, у напорима да разреше питање начина служења Свете литургије око којег има веома великих размимоилажења.

Нема сумње да је Григоријево писмо, иначе, мешавина стенограма са затворене саборске седнице и „беле књиге”, упаковано у јеванђеоско рухо, погодило многе. Шта владике Артемије, Никанор, Лаврентије, Јефрем… и остали који су поменути јавно мисле, не знамо. Али, према неким сигналима који стижу из епархијских центара, има оних који сматрају да због овога треба сазвати ванредни Свети архијерејски сабор. Други мисле да се ова ситуација може разрешити на два начина: или ће Григорије постати 45. патријарх СПЦ или ће бити кажњен за штету коју је својим писмом нанео Цркви. Није мали број владика које би радо волеле да се све ово брзо заборави.

На потезу су Свети архијерејски синод и митрополит Амфилохије којег је епископ Григорије прилично „окрпио”. Позиција „патријарховог заменика” прилично је уздрмана, јер епископ захумско-херцеговачки директно прозива Амфилохија да је на сабору „минирао” да се прихвати оставка Његове светости.

Зато писмо може да се чита и као „полуфинални обрачун” Григорија и Амфилохија у предстојећој изборној трци за трон патријарха до које ће, пре или касније, доћи. Али не треба заборавити стару пословицу да док се двојица свађају, трећи користи.

Према најавама, Свети синод на седници 16. децембра неће на дневни ред стављати Григоријево писмо. Међутим, неће бити добро ако „црквена влада” све ово о чему штампа пише прећути и не да разложно образложење.

Наше владике као да заборављају да је Цркви као богочовечанској установи потребан мир у љубави, а не неки трули компромис интереса.

Проблеми се сваким даном увећавају и болест патријарха Павла не може бити изговор што нема воље да се они решавају. Али, такође, илузорно је да ће их преко ноћи решити и Павлов наследник, ма ко то од владика био. Он је само, као првојерарх, први међу једнакима, што значи да је за очување саборског црквеног јединства неопходан дијалог међу владикама, заснован пре свега на истини и љубави.