Тајна војводе Дангића

Јездимир (Сава) Дангић рођен је 4. маја 1897. у Братунцу као изданак свештеничке породице. Није наодмет поменути, припадао је организацији „Млада Босна”, због чега је током Првог светског рата тамновао по аустроугарским казаматима у Тузли, Зеници и Сарајеву. Може се сврстати и у књижевне ствараоце између два светска рата својим делима: „Наше тамновање” (1938) и „Глад и тамница” (1940). Био је левичар, односно социјалдемократа по убеђењу, што је мање позната чињеница.

У Краљевини Југославији Јездимир Дангић учествује у организовању комунистичких манифестација, а што је врло интересантно, будући да се запослио у жандармерији, спасао је многе комунисте од суђења или затвора, између осталих и Родољуба Чолаковића, који му је био кум. Међутим, касније у Другом светском рату у Југославији, у условима међусобног српско-српског грађанског рата под окупацијом, партизани под окриљем једног познатог револуционара и партизанског команданта нису се либили да априла 1942, заједно с усташама покрену оружану хајку против војно-четничких одреда под вођством Јездимира Дангића, о чему има говора и у извештају главнокомандујућег немачких окупационих трупа у Србији генерала Бадера.

Истини за вољу, Јездимир Дангић, један од вођа устанка у источнобосанском крају 1941, полазећи од мотива у погледу борбе против партизана као супарничког покрета, али и заштите српског живља од усташа, повео је почетком 1942. преговоре с немачким генералом Паулом Бадером. О Дангићу он је, између осталог, написао: „На босанској територији мајор Дангић је водећа личност. Он је преко повереника непрекидно јављао да не жели да се бори против Немаца. Он је то, као што је већ поменуто, делом показао… Он себе сматра да се не налази у положају устанка против немачких власти. Он жели, како је већ изјавио, само да уништи комунисте у источној Босни, пре свега да заштити имовину и живот својих земљака и да оконча клање жена и деце од стране Хрвата.” По генералу Кунце, преговори с Дангићем били су сувишни јер му омогућују предах током зиме, као и да у крајњој линији Босну припоји Србији.

Услед покушаја италијанско-четничке сарадње због пропасти преговора с Немцима, тј. намере Италијана да поседну део источне Босне након што би им Дангић упутио захтев за то, а реч је о пределу у којем су четници трпели поразе у нападима усташа и партизана, Немци су у ноћи између 11. и 12. априла 1942. ухапсили Јездимира Дангића и интернирали у официрски логор у Нирнбергу. Међутим, Дангићу полази за руком да побегне из логора. Успева му потом да се домогне Варшаве, где се прикључује Варшавском устанку под заповедништвом Тадеуша Бор Комаровског, што јасно говори о његовом антинацистичком опредељењу.

Битно је поменути да је постојало неколико основа за деловање Јездимира Дангића након пропасти војно-четничког устанка у Босни. Она се махом није разликовала од војне политике Драже Михаиловића. Наиме, окупација је привремена, сачувати српски народ од жртава. Не изазивати окупатора због његових бескрупулозних репресалија до „повољног момента”, а до тада ликвидирати конкурентски покрет у борби за власт, тј. НОП вршећи успутно припреме за обнову Краљевине Југославије.

Има различитих података о последњим месецима и данима Јездимира Дангића. Након пропасти Варшавског устанка, Немци су га интернирали у логор у Кракову из којег су га ослободиле јединице Црвене армије и одмах предали југословенским властима. По другој верзији, одведен је у Москву и 1947. године изручен органима ФНРЈ. Због наводних ратних злочина његових јединица и наводне сарадње с Немцима, Јездимиру Дангићу је суђено у Сарајеву, осуђен је на смрт и погубљен на до данас непознатој локацији.

Постоје наводи да је у смакнућу Јездимира Дангића имао удела један истакнути југословенски револуционар, члан партијског руководства, јер је мајор, касније војвода Јездимир Дангић, био неугодан сведок учешћа тог револуционара у споразуму с усташама у априлу 1942. године.

Документација о поменутој партизанско-усташкој сарадњи и данас постоји. Сакупљена је у досијеу „Јездимир Дангић”, доступна је и похрањена у Историјском архиву Београда (ИАБ, БдС, Д – 254, разне стране. Наведено према књизи историчара Вељка Ђурића „Нови прилози за биографију војводе Јездимира Дангића”, Београд, 1997, стр. 65).

Вујадин С. Гудељ