Црногорци су српски род

Историјски документи сведоче да су Црногорци, по пореклу и припадности, у свим етапама своје националне историје били и остали српског рода. Још су византијски извори становнике старе Дукље и касније Зете истицали као етничке Србе. И кад су се представљали као Дукљани, Зећани и најзад Црногорци и Херцеговци, увек су за себе, поред тих имена, знали да кажу да су сви заједно Срби по пореклу. У повељи краља Милутина с почетка 14. века истиче се да се у басену Скадарског језера, где су имања манастира Светога Николе на Врањини заједно налазе и у суседству живе Срби, Латини, Арбанаси и Власи.

Владика Данило (1670–1735), оснивач династије Петровића представљао се у свим официјелним препискама као „Данил владика цетињски Његош, војводич српској земљи”, а његов наследник владика Василије Петровић (1709–1766) редовно се потписивао „митрополит черногорски, скендеријски и приморски и трона српскога екзарс”. Црногорци су се, као што се из историјских докумената види, у етничком смислу представљали као Срби, а термин Србин означавао је и верску и народну припадност, и то још од примања хришћанства у деветом веку па до Петра Другог Петровића Његоша и последњег црногорског краља Николе Петровића.

У средњем веку постојала је чврста веза између државе и цркве, а касније под Турцима, између цркве и народа. Падом српске државе под турску власт ступила је на сцену црква, која је почела да преузима улогу државе. То је нарочито дошло до израза у Црној Гори. На челу народа у пружању отпора Турцима углавном се налазе црквени поглавари владике и митрополити. Као једина интегрална институција с богатом државничком традицијом, која носи корене из времена Немањића, Балшића и Црнојевића, Црква је могла да стане на чело народа, па је и ауторитет Цетињске митрополије израстао из ауторитета Српске православне цркве из времена Немањића, Балшића и Црнојевића.

Српску етничку свест Црногораца доказују и неки предмети из традиционалне народне културе као што су црногорска капа, народна ношња, застава, грб и химна. Црногорска мушка капа (осмислио ју је владика Петар Други Петровић Његош) има своју историјску поруку. Направљена је од црвене чохе, а око ње је црна деравија (трака), која значи жаљење за српском пропашћу на Косову. Златни део тепелука значи пострадало српство, али и горду погибију за узвишени циљ – за крст часни и слободу златну, тј. слободу целокупног српства. Оцила с крстом у ограђеном делу тепелука означавају слободну Црну Гору под вођством владика. Свечану ношњу која је била симбол црногорске заједнице креирао је такође Његош, коју је и сам радо носио. На њему је био црвени џемадан, по крајевима опшивен златом; испод јелека била је кошуља од најфинијег платна, а преко паса појас мрке боје за који су били задевени две кубуре и ханџар. Широке гаће модре боје и фине чарапе доколенице са црним кожним чизмама или опанцима довршавале су његово одело. А црвени џемадан, модре гаће и беле доколенице симболишу српску тробојку. Застава тробојка и крсташ барјак симболи су српског ратног барјака и због тога се мора омогућити да се као таква и даље вије као симбол скупо плаћене слободе.

Грб краљевине Црне Горе је двоглави бели орао с царском круном над орловским главама с царским скиптром у десној, а шаром у левој канџи. На прсима му је лав на црвеном штиту. Црна Гора је веома рано увела и прихватила овај грб као обележје државности и настављања српске немањићке и косовске традиције. Химна Црне Горе коју је одабрао народ представља оду српству. Песма „Онамо, ’намо”, чији је аутор краљ Никола, прихваћена је као одредница црногорског степена државности у протеклим временима јер је повезана с престоним Призреном, Душановим царством и црногорском одбраном српског етничког бића у трајању од неколико векова. Што се тиче усменог народног стваралаштва и гусларства код Црногораца, оно је повезано с косовском легендом и посвећено српству. Послужило је за формирање и развијање неких особина својствених Црногорцима: чојства, части, достојанства, храбрости, братске љубави, а изнад свега родољубља и патриотизма.

Захваљујући српском опредељењу у Црној Гори су стасали херојски ликови по угледу на Обилића, а међу њима Владика Данило, војвода Батрић, Марко Миљанов, Бајо Пивљанин, до Саве Ковачевића са Сутјеске. „Дух Обилића” служио је за углед младим поколењима и постао саставни део живљења.

Миомир Гарашанин,

Београд