Где је куглица, ђе су паре?

            Ако за тренутак замислите да куглица представља чињеницу, прецизан податак– нисте ли се прошлог петка као ТВ гледалац, прецизније грађанин, осећали помало као ухваћени у замку уличних шибицара? Сваки пут кад сте били уверени да знате где се крије истина о стању ствари поводом фамозног „гасног аранжмана“ – испостављало се да вас је завео неко од оних који вас је на ту игру навео.

            Није вредело бити уз екран од јутра до мрака, пребацивати се с канала на канал. Није довољно било после редовних емисија вести прелазити на специјализоване информативне програме. Ни најревноснији новинари нису током целог дана могли да утврде „ко лаже а ко краде“: шта је записано црно на бело а шта само договорено, који је партнер српско-руског пројекта поузданији, а који је министар овдашњи бољи извор информација... Човеку остаје једино нада да у свом наоко сизифовском послу новинари неће посустати и да се неће обесхрабрити у пробијању кроз овај политичко-економски галиматијас.

            Помаже ли гледаоцу – грађанину, у разумевању локалних збивања, праћење директних преноса заседања Народне скупштине? Једва. Олакшава ли му мучнину коју тај увид често изазива поређење са стањем ствари у земљама „у окружењу“ – како се сад називају ексјугословенски простори? Донекле. Ево резултата таквог „заповања“ с краја радне седмице, кад се парламентарно зборовало и паралелно о истим темама зборило у Београду, Загребу, Подгорици.

            Што се тиче Београда (где се на екрану, с ретким изузецима, појављивала увек само Вјерица Радета) и Подгорице, са оба места стизала је реторика прилично једнолична и огољена. Србијанска опозиција (радикалска) разбија монотонију зачињавајући једино покојом народском изреком или клетвом. Црногорски говорници напуштају раније карактеристично „пјесничко“ изражавање те раније лирско-епске стилске вежбе замењују директним питањем „Ђе су паре“ и именовањем лопова на рачун државе и народа.

            Ни хрватски заступници из опозиције не опраштају упропаститељима „сустава“, само што радо користе метафоре и говор у сликама. Па ће тако, у расправи о прорачуну (буџету) саветовати састављачима да смање тежину „господарственог авиона“ избацивањем нешто горива а не путника, јер би у противном могао да буде избачен пилот. Подсећају владу која се представља као Робин Худ да је овај узимао од богатих да би давао сиромашнима, а не обратно. Помињан је и извесни Супер Хик, но одговорено је одлучно да „ова влада не чита дјечје романе“ (што би могло бити занимљиво једној министарки српске владе која је на званичној конференцији за новинаре, пак, препоручила читање „Харија Потера“)...

            Једна препорука, на први поглед техничке врсте, овдашњем дому народних представника могла би се ипак дати: да, по угледу на колеге из хрватске и црногорске скупштине, говоре са места, не излазећи сваки час за говорницу. Штеди се, макар, време. Не смањује се, нажалост, могућност за добацивање и довикивање, јер је и председавајући у Сабору морао да опомене: „Немојмо од нашег пословника, којег смо сами донесли, бедака делати“.

            Аферим!