Летовање у месту трансфера

Не ваља...превруће ми је, прехладно, не ваља прије ни после кише, не ваља претопла је вода, хладна је, високи притисак, ниски притисак...годишња доба нам не одговарају..ништа није по угодно човеку. Вечито нешто смета.

Новине су катастрофа, подметнути пожари, алергије, дугови, а брате и саосећајна апотекарица која ми даје лекове. Не одговарају ми ни усташе ни партизани, сви смо депресивни. Депресиван сам јер сам депресиван! Љут сам на лажне инвалиде и нападе на избеглице, као што сам и ја. Био. Седим уз речицу Am der Brenc у провинцији Јевропе града Hajdehajma у Baden Würtembergu. То је доња германска земља.

"Прика"- ортак струже ноктом картицу наградне игре, уживајући у неизвесности извесности да неће ништа бити од среће у суботу: И тако декаду времена. Ја и прика смо политичке, уствари ратне избеглице. Ја из Загреба,а он из Босне. Каже да се два пута растајао са супругом, а трипут се враћао назад к њој?

Нека преспектива живота овде, ааа тако, емигрант сам себе обележи па се одмах у друштву препознајемо и често смо на радним местима конфликтни. Висококвалифицирани су дистанцирани у друге категорије друштва и емоције су им углавном редуциране.

Ми смо гласни, емотивни и сас падежи фрламо, не баш културно.

Гледам бистру речицу Am der Brenc, а замишљам Јадран и Плитвице, а у волеју погледа се купа Швабица и социјалним зубима се држи за штанглу чоколаде! Као "глупак" се хихоће, прилазећи покретној радњи на обали мумљајући да је нешто.. tojer, tojeeer (скупо), гутајући слово р.

А шта ја знам; имали смо и ми животе,мислим и мисао ми сече купац који се баца у воду Brenca. Отпливам у 90-те године мислима. Тада сам могао на кафу гатања у Трст, на коцерт Ролингстоунса у Беч, а уњкави Рамацоти... ма ко је држао до себе одлазио је до Милана да га "саслуша".

У време које се звало „добро“ био сам најпре хонорарно запослен, шеф је инсистирао да добијем статус сталног запосленика. Једва сам разликовао синдикат и соц.савез. Чудили су се како то да ја, син државнога службеника у апарату, нисам члан партије. Радије смо играли белу, испијали жестицу и још ти након изгубљених карташких партија остане за викенд пара. Политику сам схватао као нешто нужно. Конфекцијско.

Уредник је диванио да нема напредовања, ако нисам у Партији. Смеха је било кад сам у неком локалном музеју открио слику једног тадашњег угледног коментатора Партије у униформи усташке младежи. То је био русвај! Наравно да је то крио као змија ноге.

Око доделе станова у "оуру" је било, а знате како је то око бодовања на листи. Раскидају се кумства...Шеф је рекао да ако се не можемо никако договорити, као људи, око вредности листе, па да се договоримо као комунисти!? Били смо људи мана и врлина. Кад сам коначно на мајчин наговор ушао у стални радни однос, бас кад ме је Сњежана "испалила", инертно сам напредовао.

Плате су биле, ама баш ... баш тачне сваког 8-ог у месецу, вишкови свака три месеца. Ако је то падало у викенде, она и раније се конто повишавао у штедне и текуће. Мајке ми. И сад ми говоре о мрачним временима. Наравно да није много чега било коректно у друштву, али руку на срце и памет, било је (мени бар) часно живети у завичају и држави славенда! Жалим јер падају у заборав многе доброте, што сећања амнезирају позитивне моменте и живљење генерација. Многи су отисли с овога света и "придружили се већини".

Ја сам хисторију трпио, а неки су је стварали, па многи се идеолошки нису снашли? Убачен сам у те категорије, па ме време дифамира.

Ови нови мисле да знају, како живети или је темпо хедонизма и пљачке постао кул. "Пљачка им материна"!

Пиво ми се умлачило, ортак умишљен (лото), у ауту ми се буђави лебац или крух, кожа ми се "роштиља". Другу мисао о Балкану ми прекида исто избеглица рата: "Ј... ти мобилни" - кркља и псује "земо" и додаје коментар: "Где су она добра времена, без факсова, вокмена, ПЦ-ја и крда других финих техничких зезалица. Како смо добро живели ,самооо је требало малооо боље дорадити yугу и Бог те веселии!“

Гледао је у бистру воду Јевропску, "циган мала" германске провинције. "Ј... ти еуро, партнерство, четворку на лоту, геноме и кромосоме, а и бившу љубу"! Окренуо се мени погледом. "А шта ти само шутиш"?

"Еее, да знаш колико си у праву права".

Питорескни градић летњих купача и латентне елегије завичају.

Егон Ервин Киш је рекао: "Ништа није тако узбудљиво као завичај, ништа није егзотичније од стварности околице, и нема ничега сензационалнијег на свету од времена у којем живимо.“

Егоне, Егоне....па где ја то живим и патим?!?