Тринаест година траже правду

Требиње – Током бурних ратних година у Босни и Херцеговини хиљаде породица биле су принуђене да напусте своје домове. Скоро све српске породице, око 25.000 људи, из долине Неретве, избегле су у пролеће 1992. године . Када је рат окончан, почео је дуготрајан процес повратка и обнове напуштене имовине. Огромна већина породица вратила је своју имовину, неки су куће деломично или потпуно обновили.

Породица Лозо из Врапчића код Мостара, није међу њима.Слободан Лозо и његов отац Анђелко већ тринаест година покушавају да докажу да им је земља у Врапчићима незаконито одузета и подељена другим корисницима. Реч је о земљишту од тридесетак хиљада квадратних метара, које је, тврди Слободан Лозо, његов отац пре четрдесет година купио од општине Мостар. На том земљишту била је и њихова породична кућа, сада рушевина окружена новим кућама.

А док траје правна борба породице Лозо за одузету земљу, на спорном земљишту саграђена је џамија и неколико кућа. Неке од нових кућа саграђене су буквално на њиховом дворишном зиду.

– Овде је након рата направљен, како ја то зовем, прави „имовински геноцид”: пре неколико година тадашњи челници општине Мостар-север, незаконито су испарцелисали нашу земљу и поделили је избеглим Бошњацима и Исламској заједници која је овде саградила џамију. Све је урађено смишљено и систематски, оригиналних земљишних књига нема, направљене су нове, а судски документи о купопродаји су фалсификовани. Међутим, никада нећу прихватити подметања и фалсификате и нећу одустати од доказивања својих законских права, категоричан је Слободан Лозо.

За протеклих тринаест година скоро да није било врата на која није покуцао тражећи решење и повраћај своје имовине: од представништава међународних организација, канцеларија за заштиту људских права, скупштинских одбора, до судова. Ништа није дало резултата. Пре две године породица Лозо покренула је и судски спор у Општинском суду у Мостару. Тужили су Исламску верску заједницу и град Мостар тражећи за одузету земљу одштету од двеста хиљада конвертибилних марака. Њихов предмет још чека у некој судској фиоци.

– Све се ради само да се ми овде не вратимо, чекају ваљда да умремо, да нестане мене и мог оца и да све ово постане њихово. Од једног већински српског села постало је бошњачко. У све је умешана и бошњачка Странка демократске акције чији су чланови из тадашње општинске управе и делили ову земљу. Са друге стране је јак хрватски лоби од тужилаца и судија који успоравају процес, прича Слободан Лозо показујући опсежну документацију коју је прикупио током тринаест година узалудне правне борбе.

У селу Врапчићи по попису из 1991. године живело је скоро две хиљаде Срба, а сада је тај број сведен на мање од две стотине. Слободан и Анђелко Лозо већ годинама живе у Билећи, у такозваном алтернативном смештају који им додељује Министарство за избегла и расељена лица Републике Српске. По свему судећи, за њих на путу ка остваривању повратничких права остају исти и мета и одстојање.