Шмит је основни узрок кризе у БиХ

Професор међународне политике у Енглеској на Универзитету Вестминстер, Дејвид Чендлер, у једном од интервјуа Би-Би-Сију из Лондона, подсећа да је Дејтонски споразум, откако је склопљен 1995. године, стално мењан и дописиван. Кључни проблем Дејтонског споразума је у томе што је наметнут споља.

„Нажалост , споразум је мењан у правцу давања све већих овлашћења међународним надзорницима, па смо тако дошли у ситуацију да је само 2003. године, осам година после Дејтона, високи представник, мимо воље политичких представника три народа и њихових парламената, наметнуо стотинак закона.”

Створена је вештачка држава, са вештачким институцијама, које се не питају ни за најосновније ствари попут валуте, заставе, химне, Устава... И предлог Европског парламента уклапа се, додаје професор Чендлер, у ту матрицу: „То је крајње техничко и бирократско виђење проблема. Они заступају став да су у БиХ проблем политичари, док по мом мишљењу”, каже Чендлер, „ствари стоје управо обрнуто.”

Претерано страно мешање отежава успостављање функционалне државе. Тамо где високи представник одлучује о свему, нема места нормалном политичком животу и одговорности. Када би предложене реформе обезбедиле да се чује глас народа, то не би било лоше. Међутим, и овога пута ствари се након 22 године намећу споља па све до данашњег дана. Дејвид Чендлер не мисли да је решење у већој централизацији:

„У ствари, Босна и Херцеговина је већ централизована. О свему одлучује високи представник, који има неограничена овлашћења, па тако може без права жалбе да смењује легално изабране народне представнике. Тешко је замислити већу централизацију од оне која тренутно постоји у БиХ”, рекао је Чендлер још те 2003. године.

Као што је познато, институција високог представника постоји и по основу потписа Републике Српске на Анекс 10, дакле високи представник мора деловати стриктно у складу са овим анексом као делом међународног уговора. Није дозвољено да било ко добијени мандат за деловање користи против онога од кога је тај мандат добио.

Од закључења Дејтонско-париског споразума 14. децембра 1995. године, високи представник је у бројним случајевима изашао изван овлашћења који су му дали потписници Анекса 10, дакле и Република Српска. Неправда коју су чинили према Републици Српској, а и сада чине, и од Савета безбедности УН непотврђени високи представник Кристијан Шмит, потврђивали су изреку римског права „Volenti non fit iniuria” („Не бива неправда ономе који на неправду пристаје.”). Оваква пракса је трајала до 2007. године, када су се Влада и Народна скупштина Републике Српске успротивили неправном деловању високог представника, као и сада, када је донео измене Кривичног закона БиХ, према којима је неспровођење одлука високог представника кривично дело.

Председник Републике Српске Милорад Додик је још тада најавио да неће спровести Шмитове одлуке, те је потписао Указ о проглашењу спорних закона које је донела Народна скупштина Републике Српске.

У овом контексту треба навести и Закључке Народне скупштине Републике Српске од 14. маја 2009. године, приликом расправе о преносу надлежности. Тада је у тачки 15 Закључака речено: „Народна скупштина понавља да је потребно извршити трансформацију међународног присуства у БиХ путем преобликовања Канцеларије високог представника у Специјалног представника Европске уније, без надлежности за наметање решења у БиХ.”

Народна скупштина РС је тада, 2009. године, тражила од високог представника у БиХ да стави ван снаге своје раније наметнуте одлуке о сменама већег броја лица којима су наведеним одлукама одузета висока људска, грађанска и политичка права и слободе.

 Уместо да уважи захтеве стране-потписнице Анекса 10, високи представник је тада донео одлуку којом укида наведене закључке.

Венецијанска комисија је у марту 2005. године дала на пленарној седници Мишљење о уставној ситуацији у БиХ и овлашћењима високог представника. У том мишљењу стоји да је Парламентарна скупштина Већа Европе усвојила Резолуцију 1384 о јачању демократских институција БиХ. Став 13 резолуције тражи од Венецијанске комисије да размотри неколико уставних питања у Босни и Херцеговини.

У резимеу Венецијанска комисија констатује: „Потреба да високи представник врши широка овлашћења свакако јесте постојала у раном периоду након закључења Дејтонског споразума. Међутим, такав аранжман је фундаментално некомпатибилан са демократским карактером државе и суверенитетом БиХ. Што дуже постоји, то постаје проблематичнији.”

Од тада је прошло двадесет година, а сведоци смо да се ништа није променило. До кризе у БиХ дошло је 26. фебруара ове године након што је Суд БиХ изрекао првостепену пресуду председнику Републике Српске Милораду Додику, осудивши га на годину дана затвора и чак шест година забране обављања политичке дужности председника Републике Српске. Додик је оптужен јер је у мају 2023. године потписао указ о ступању на снагу закона о непримењивању пресуда Уставног суда БиХ и одлука нелегитимног и од стране Савета безбедности УН-а непотврђеног високог представника Кристијана Шмита. Кристијан Шмит је због потеза Скупштине РС такође донео одлуку о измени Кривичног закона БиХ, по којима ће било какве незаконите радње којима се урушава уставни поредак третирати као кривично дело.

„Одлучио сам и да закон Народне скупштине Републике Српске о неспровођењу одлука Уставног суда БиХ на територији РС не ступи на снагу. С обзиром на то да смо имали антидејтонске законе у Народној скупштини РС, рекао је Кристијан Шмит, одлучио сам да изменим Кривични закон БиХ (на шта нема законско право), тако да ће се радње којима се нарушава уставни поредак земље третирати као кривично дело, претећи да ће они који покушају срушити уставни поредак морати бити процесуирани.

Одлуке нелегитимног високог представника уследиле су након што је Народна скупштина РС гласала за непримењивање одлука Уставног суда БиХ на територији ентитета. Законом кога је Народна скупштина РС усвојила 27. јула, одлуке државног Уставног суда наведено је, неће се примењивати и извршавати на територији РС-а док Парламентарна скупштина БиХ не донесе Закон о Уставном суду.

Иначе, председник РС Милорад Додик је дуго времена, са пуним правом критиковао Уставни суд БиХ због тога што има стране судије. Скупштина РС је раније била усвојила и законске измене које подразумевају да се одлуке нелегитимног високог представника у БиХ више неће објављивати у „Службеном гласнику”.

Високи представник изменио је тада и три члана Кривичног закона БиХ, међу којима је и да ће бити кажњен и онај ко, осим силом или претњом силом, и на неки други „незаконит начин” покуша изменити уставни поредак. Додик је јасно рекао да Српска неће прихватити Шмитове одлуке јер он није званично именован од стране Савета безбедности УН.

Суд БиХ је 26. фебруара ове године због свега наведеног изрекао првостепену пресуду председнику РС Милораду Додику, осудивши га на годину дана затвора и чак шест година забране обављања политичке дужности председника РС. После изрицања пресуде Додику у БиХ је наступила политичка криза, након што је Народна скупштина Републике Српске усвојила законе о забрани деловања Државног суда и тужилаштва, Високог судског и тужилачког већа БиX и Државне агенције за истраге и заштиту (Сипа) на подручју Републике Српске.

Непосредно након изрицања првостепене пресуде Додику он је јавно рекао да се он лично неће жалити на пресуду и да ће о томе одлуке доносити његови адвокати. Браниоци Милорада Додика су у 12. априла послали Суду БиХ жалбу на првостепену пресуду којом је осуђен на годину дана затвора. Жалбу је поднео адвокат Горан Бубић.

За председником Српске и председником Народне скупштине РС Ненадом Стевандићем недавно је расписана централна потерница. Они су били у више посета Србији, Додик и Израелу, Русији итд., што је изнервирало политичке руководиоце у БиХ који су критиковали полицијске агенције БиХ које, како нервозно наводе, нису Стевандића и Додика ни легитимисали, а камоли покушали ухапсити, што је и главни циљ и жеља политичког Сарајева. Штавише, доживели су разочарање након што је генерални секретаријат Интерпола, од кога су из Сарајева тражили хапшење, одбио да распише потерницу за Додиком и Стевандићем пошто је тај исти Интерпол оценио да је у питању политички прогон.

Политичко руководство у Сарајеву, које је Додик у више наврата позивао на сусрет и међусобни дијалог како би се међусобне тензије у БиХ смириле постизањем договора, исфрустрирано путовањима Додика у велике земље попут Русије, Израела па и Србије, констатовало је да само један Додиков прелазак границе БиХ, након што је издата потерница за њим, више понижава државу БиХ него, како су рекли, све Додикове изјаве у последњих 20 година.

Зашто се не превазилази постојећа криза у БиХ? А она, како је рекла српска чланица и председавајућа Председништва БиХ Жељка Цвијановић, није безбедносна, већ политичка везана искључиво за деловање неизабраног странца Шмита који као такав нема упориште у међународном праву. На питање зашто политичари у Сарајеву одбијају позивe на међусобни дијалог који им је упутио Додик, који сматра да је политика увек дијалог, а не монолог како би се спустиле тензије, сарајевски политички лидери ћуте иако је јасно да је ово питање важно за даљу стабилизацију Босне и Херцеговине.

Али то избегавање међусобног дијалога од стране сарајевских политичких лидера унутар БиХ, са лидерима из Републике Српске, јесте препознатљиви стил политичког Сарајева који су искључиво посвећени сада само томе. Да ли ће, и када и где, Додик, Стевандић и евентуално премијер РС Радован Вишковић бити ухапшени?!

Да је избегавање дијалога од стране политичког Сарајева њихов дугогодишњи препознатљиви стил, показује и састанак председника Додика и тадашњег америчког амбасадора у БиХ Патрика Муна из фебруара 2012. године. Мун је тада, говорећи о државној имовини, рекао Додику да је „питање државне имовине комплексније, и оно ће се спорије решавати”, предложивши Додику да се реши она имовина око које се лидери унутар БиХ могу договорити.

Амерички амбасадор Мун је те 2012. године предложио Додику да ту идеју предложи бошњачким лидерима, сматрајући да би један такав споразум био корак напред и да он верује да је за успех у БиХ потребан дијалог, процес корак по корак, слажући се са Додиком.

На састанку тог 21. фебруара 2012. године амерички амбасадор је, како је рекао, приметио активан допринос Републике Српске европским интеграцијама и да, како је рекао, поред Додика велике заслуге за то има и госпођа Жељка Цвијановић.

Додик је тада рекао амбасадору Муну да је званичан став Републике Српске сарадња у свим сегментима где се она може остварити, али да за то треба имати саговорника. Мун је том приликом пренео Додику неколико порука Вилијама Бернса, заменика америчког државног секретара. Једна од порука била је да САД посвећују пуну пажњу односима са БиХ, као и са Додиком лично.

Институција високог представника која господари по БиХ неколико деценија, као што је већ наведено, постоји и по основу потписа Републике Српске на Анекс 10. Дакле, високи представник (у овом случају и Шмит) мора деловати стриктно у складу са анексом као делом међународног уговора. Није дозвољено да било ко добијени мандат за деловање користи против онога од кога је мандат добио, дакле, ни против Републике Српске.

Од закључења Дејтонско-париског споразума 1995. високи представник је у бројним случајевима изашао изван овлашћења који су му дали потписници Анекса 10, дакле и Република Српска.

Добро је познато да је група других држава БиХ наметнула правило које је изнад Устава и свих других закона БиХ, и које високом представнику даје „овлашћења” да доноси законе, уместо демократски изабраних законодавних власти државе, на шта председник Републике Српске Милорад Додик већ годинама указује. Тако је својевремено високи представник Педи Ешдаун за свог мандата користио Бонска овлашћења. Ешдауну је снажно замерано да није пружао довољан подстрек изабраним представницима БиХ да преузму реформе у своје руке. А кључ проблема је у тумачењу „реформи”.

Као што је познато, Додика и Милоша Лукића, директора „Службеног гласника РС” Тужилаштво БиХ је теретило да су извршили кривично дело неизвршавања одлуке високог представника у БиХ. Додик је оптужен да је као председник РС потписао Указ о проглашењу Закона о измени Закона о објављивању закона и других прописа, а Милош Лукић зато што је то објавио у „Службеном гласнику РС”.

Измену закона је изгласала Народна скупштина Републике Српске, на седници 21. јуна 2023. године. Према тим изменама, одлуке Шмита неће се објављивати у „Службеном гласнику РС” нити примењивати у овом ентитету. Додик је, у складу са уставним овлашћењима, потписао још један Указ – о проглашењу Закона о непримењивању одлука Уставног суда БиХ, који је Народна скупштина РС усвојила 26. јуна 2023. године.

Шмит је 1. јула 2023. године поништио тај закон који се односи на Уставни суд БиХ, као и измене закона којим се регулише рад „Службеног гласника РС”. Тада је оваj Немац, користећи Бонска овлашћења, наметнуо и измене Кривичног закона БиХ, којим је неспровођење одлука високог представника кривично дело, те забрану вршења било које дужности у било којем органу који се у целости или делимично финансира из буџета.

„Нико нема право, осим домаћих институција, да доноси законе и суспендује Устав, као што је то урадио Кристијан Шмит са уставом БиХ”, изјавила је недавно на састанку Северноатлантског савета у Бриселу српска чланица и председавајућа Председништва БиХ Жељка Цвијановић.

Додиков политички став је на нивоу великих, па и светских политичара да је политика средство за решавање сукоба и то сагласношћу, предусретљивошћу, а не избегавањем преговора као што то раде политичари у Сарајеву. Када је у питању Република Српска, одлучивање о кризама, попут ове, која покушава да се наметне ниским страстима из загушљиве сарајевске политичке кухиње у којој се припрема отровна храна мржње за Додика и Српску, где политичко Сарајево, од блефа око Додика и Републике Српске покушава да створи истину. Притом, заборављају да њихов блеф оличава настојање да се избегне пораз и оствари било какав добитак, чак и по сваку цену.

Потпуно је јасна Додикова одлучност и спремност да доноси тешке политичке одлуке када је то потребно, без обзира на личне последице. Он је увек јасан и гласан када преузима сву одговорност. И те како је свестан да у временима наметнуте кризе вође морају владати. Реакција на кризе обликује се не само одлукама већ и спровођењем тих одлука, чега је Додик свестан.

Хари Труман, некадашњи амерички председник, показивао је спремност да доноси тешке политичке одлуке без обзира на политичке последице. Додик попут Трумана јасно даје до знања да преузима сву одговорност када је у питању Република Српска и српски народ.

Председник Српске је рекао и то, да све брљотине које је направио Шмит треба да буду уклоњене да би се решила актуелна политичка криза у БиХ и изразио спремност да се замрзну одређени акти спорни за неке домаће и међународне факторе или да се обустави њихова примена да би се дала шанса преговорима.

Додик је додао да поруке политичког Сарајева да неће преговарати показује њихову политичку инфериорност, оценивши да ће тако се понашајући изгубити државу. Он је указао да Српску, чији је председник, убудуће треба квалификовати као државу у којој не постоји ниједан политички проблем.

„Имамо огромну већину која је у власти и исту такву већину народа која све то подржава. Чак су и странци направили истраживања и доносе нам податке према којима ја имам 62 одсто подршке”, каже Додик.

Оно што треба нагласити је да ми у Републици Српској говоримо о миру, док је, рецимо, свака друга реч из Федерације БиХ рат.

„На чему они заснивају ту врсту приче? Они у Сарајеву су научили да им све жеље испуњавају. Но, показало се да се, на пример, након пријаве из Сарајева Интерполу против мене и осталих функционера из Републике Српске, где су очекивали наше хапшење, проверавају да ли у мом случају и случају још пар функционера Републике Српске има политике и уколико има, они се не мешају”, рекао је Додик. „Интерпол, организација која је у свету задужена да јури криминалце се доследно понаша, рекао је да је процес у вануставном Суду БиХ против мене, политички, и да се они тиме не баве, што је за мене највећа сатисфакција.”

Подршка председнику Додику и Републици Српској ових дана је после значајне подршке коју је дао прво Александар Вучић, па затим премијер Мађарске Виктор Орбан стигла и из Москве од министра иностраних послова Русије Сергеја Лаврова.

У писму Лаврова се наводи: „Руска Федерација подржава напоре председника Републике Српске Милорада Додика у процесу заштите уставних овлашћења Републике Српске и њених законитих интереса у складу са Дејтонским мировним споразумом.”

*Саветник председника Републике Српске Милорада Додика