Највредније наслеђе једног минулог времена

Роман Братислава Јевтовића „Рапсодија у нептунплавој”, објављен претходне године у издању Завичајног друштва Чачак, недавно је представљен београдској публици на књижевној вечери у Библиотеци „Милутин Бојић”. Овај роман у највећој мери и са изразитим стилским надахнућем тематизује град Чачак и аутентичне јунаке који су у њему оставили својеврстан траг. Може се рећи да се пред нама налази отворен роман у којем наратор актуeлизује широк спектар ликова, места и догађаја који су обележили један дух времена и хронотоп Западне Мораве. Роман је композиционо посматрано сачињен из двадесет и четири поглавља која се стилски и хронотопски надовезују, премда би се свако поглавље понаособ могло у извесном смислу читати као појединачна новелета посвећена различитим духовним фигурама које су обележиле град Чачак од средине двадесетог века до данас.

Сам наслов романа настао је инспирисан сликом „Носталгија” чачанског уметника Драгана Ћирковића, на којој преовладавају сивкасти плавозелени тонови. Аутор на појединим местима наглашава да је његова иницијална намера била заправо писање есеја о поменутој слици да би се, потом, она преобразила у специфичан књижевни експеримент у којем се фигуре са платна преображавају у литерарне јунаке. Својеврсне ноте носталгије прожимају овај роман и у реалистичком и фантазмагоричном кључу, а занимљиво је поменути да је већину ликова са слике аутор романа лично познавао, док је са појединима сарађивао и кроз деценије друговао. У роману је на појединим местима испољен есејистички стил, а свеприсутно је и неприкосновено приповедно умеће, које, ипак, захтева изверзиране читаоце, те би се могло рећи да ово књижевно дело захтева својеврстан читалачки и интелектyални труд. Пред нама се налази роман којем се не може оспорити ни духовна ни морална ни естетска хомогеност, те се као такав и те како може препоручити амбициозним читаоцима и љубитељима лепе књижевности.

Већ је поменуто да овај роман обилује различитим јунацима, те би нестрпљив читалац можда у томе пронашао препреку за целовито праћење фабулативног тока. Ипак, чини се да управо та колоритност великог броја по много чему специфичних ликова ово књижевно дело чини неодољиво занимљивим, посебно када се унутар псеудонима препознају стварне личности попут Милуна Стамболића, Завише Јањића или Мирослава Мира Јевтовића. Са аспекта књижевнокритичког процењивања може се рећи је литераpно оживљавање Мира Јевтовића стилски и мисаоно најбоље изведено. Приповест о Ластану Вукотићу званом Ласта или Адриано, дакле псеудоним испод којег се крије Миро Јевтовић, може се посматрати као мали трактат, на неки начин отргнут од новелета које му претходе, а који предочава не само интиман поглед на стасавање, васпитање и образовање већ и даје исцрпан поглед на филозофију морала, односно модуларну етичку теорију о којој би се, у некој другој прилици, могло засебно говорити узимајући у обзир мисаони лук од античке емпиристичке и метафизичке етике преко картезијанства и скептицизма, Кантове критике па све до новијих оживљавања интереса за етику и морал у 20. и 21. веку код Рикера, Марте Нусбаум и других. „Рапсодија у нептунплавој” показује неприкосновену вештину успостављања разноликих теоријских и уметничких веза које отварају могућност да се све те нити виде као подршка причи и приповедању.

Наша књижевност је боља од нас, рекао је наш велики, савремени историчар књижевности, а на исти начин је и овај роман о Ару несумњиво бољи од самог Чачка, али управо као такав у себи сажима највредније наслеђе једног минулог времена, интелектуалног и друштвеног миљеа као и дубоко интимног породичног сећања. Читајући „Рапсодију у нептунплавој”, читалац корача кроз индивидуалну и колективну конструкцију прошлости која, важно је напоменути, не обухвата само и нужно град Чачак и простор Западне Мораве већ целокупан српски културноисторијски простор са траумама које су га обележиле. Управо се из ових разлога симболи културног памћења морају одржавати у живом сећању тако што ће се појединац идентификовати са њима, те на тај начин неговати културни идентитет. Културно памћење у себи носи и сећање и заборав, стога су управо оваква књижевна дела својеврсни мост који спаја прошлост, садашњост и будућност, односно посредују вредности на којима се темељи идентитетски профил једне заједнице. Уколико роман господина Јевтовића посматрамо као конективну структуру чија се везивна снага огледа у неговању сећања, разумећемо значај оваквих књижевних дела у савременој српској књижевности.