Najvrednije nasleđe jednog minulog vremena

Roman Bratislava Jevtovića „Rapsodija u neptunplavoj”, objavljen prethodne godine u izdanju Zavičajnog društva Čačak, nedavno je predstavljen beogradskoj publici na književnoj večeri u Biblioteci „Milutin Bojić”. Ovaj roman u najvećoj meri i sa izrazitim stilskim nadahnućem tematizuje grad Čačak i autentične junake koji su u njemu ostavili svojevrstan trag. Može se reći da se pred nama nalazi otvoren roman u kojem narator aktuelizuje širok spektar likova, mesta i događaja koji su obeležili jedan duh vremena i hronotop Zapadne Morave. Roman je kompoziciono posmatrano sačinjen iz dvadeset i četiri poglavlja koja se stilski i hronotopski nadovezuju, premda bi se svako poglavlje ponaosob moglo u izvesnom smislu čitati kao pojedinačna noveleta posvećena različitim duhovnim figurama koje su obeležile grad Čačak od sredine dvadesetog veka do danas.

Sam naslov romana nastao je inspirisan slikom „Nostalgija” čačanskog umetnika Dragana Ćirkovića, na kojoj preovladavaju sivkasti plavozeleni tonovi. Autor na pojedinim mestima naglašava da je njegova inicijalna namera bila zapravo pisanje eseja o pomenutoj slici da bi se, potom, ona preobrazila u specifičan književni eksperiment u kojem se figure sa platna preobražavaju u literarne junake. Svojevrsne note nostalgije prožimaju ovaj roman i u realističkom i fantazmagoričnom ključu, a zanimljivo je pomenuti da je većinu likova sa slike autor romana lično poznavao, dok je sa pojedinima sarađivao i kroz decenije drugovao. U romanu je na pojedinim mestima ispoljen esejistički stil, a sveprisutno je i neprikosnoveno pripovedno umeće, koje, ipak, zahteva izverzirane čitaoce, te bi se moglo reći da ovo književno delo zahteva svojevrstan čitalački i intelektyalni trud. Pred nama se nalazi roman kojem se ne može osporiti ni duhovna ni moralna ni estetska homogenost, te se kao takav i te kako može preporučiti ambicioznim čitaocima i ljubiteljima lepe književnosti.

Već je pomenuto da ovaj roman obiluje različitim junacima, te bi nestrpljiv čitalac možda u tome pronašao prepreku za celovito praćenje fabulativnog toka. Ipak, čini se da upravo ta koloritnost velikog broja po mnogo čemu specifičnih likova ovo književno delo čini neodoljivo zanimljivim, posebno kada se unutar pseudonima prepoznaju stvarne ličnosti poput Miluna Stambolića, Zaviše Janjića ili Miroslava Mira Jevtovića. Sa aspekta književnokritičkog procenjivanja može se reći je literapno oživljavanje Mira Jevtovića stilski i misaono najbolje izvedeno. Pripovest o Lastanu Vukotiću zvanom Lasta ili Adriano, dakle pseudonim ispod kojeg se krije Miro Jevtović, može se posmatrati kao mali traktat, na neki način otrgnut od noveleta koje mu prethode, a koji predočava ne samo intiman pogled na stasavanje, vaspitanje i obrazovanje već i daje iscrpan pogled na filozofiju morala, odnosno modularnu etičku teoriju o kojoj bi se, u nekoj drugoj prilici, moglo zasebno govoriti uzimajući u obzir misaoni luk od antičke empirističke i metafizičke etike preko kartezijanstva i skepticizma, Kantove kritike pa sve do novijih oživljavanja interesa za etiku i moral u 20. i 21. veku kod Rikera, Marte Nusbaum i drugih. „Rapsodija u neptunplavoj” pokazuje neprikosnovenu veštinu uspostavljanja raznolikih teorijskih i umetničkih veza koje otvaraju mogućnost da se sve te niti vide kao podrška priči i pripovedanju.

Naša književnost je bolja od nas, rekao je naš veliki, savremeni istoričar književnosti, a na isti način je i ovaj roman o Aru nesumnjivo bolji od samog Čačka, ali upravo kao takav u sebi sažima najvrednije nasleđe jednog minulog vremena, intelektualnog i društvenog miljea kao i duboko intimnog porodičnog sećanja. Čitajući „Rapsodiju u neptunplavoj”, čitalac korača kroz individualnu i kolektivnu konstrukciju prošlosti koja, važno je napomenuti, ne obuhvata samo i nužno grad Čačak i prostor Zapadne Morave već celokupan srpski kulturnoistorijski prostor sa traumama koje su ga obeležile. Upravo se iz ovih razloga simboli kulturnog pamćenja moraju održavati u živom sećanju tako što će se pojedinac identifikovati sa njima, te na taj način negovati kulturni identitet. Kulturno pamćenje u sebi nosi i sećanje i zaborav, stoga su upravo ovakva književna dela svojevrsni most koji spaja prošlost, sadašnjost i budućnost, odnosno posreduju vrednosti na kojima se temelji identitetski profil jedne zajednice. Ukoliko roman gospodina Jevtovića posmatramo kao konektivnu strukturu čija se vezivna snaga ogleda u negovanju sećanja, razumećemo značaj ovakvih književnih dela u savremenoj srpskoj književnosti.