Похлепа рађа нове експлозије терора

О књижевници Паули Прерадовић, рођеној у Бечу и ауторки текста аустријске химне, нисам знао апсолутно ништа, тврди Давор Шпишић, аутор комада „Жена химна”, награђеног првом наградом за драмско дело „Марин Држић”. Истоимена представа у режији Роберта Рапоње гостоваће вечерас од 20 сати, на  сцени Битеф театра. У глумачкој екипи су Моника Дувњак, Селма Алиспахић, Анита Шмит и Катица Шубарић. У фокусу драме је живот аустријске и хрватске књижевнице Пауле Прерадовић, ауторке аустријске химне и унуке књижевника Петра Прерадовића. Шта га је подстакло да се посвети комплексној хероини Паули Прерадовић, Давор Шпишић овако је казивао за „Политику”:

– Искрено говорећи, то је стари добри обичај „наручивања”. Јако волим да радим по наруџбини, јер пре свега себе сматрам занатлијом. Занат је светиња и да би се занат редовно калио, мораш се јако ознојити. Чак и када имам прецизну крајњу линију, креативност једноставно експлодира. А када ми је редитељ Роберт Рапоња понудио да напишем комад инспирисан Паулиним животом, рекао сам му да ме пусти на неколико дана да прво „гуглам” неке чињенице и видим да ли можемо да сарађујемо. И заиста, од првих чињеница о њеној судбини осетио сам, како се каже, да има нешто у томе и да ће ауторски пут са Паулом бити изазован. Пре свега, то подстиче метафоре о хистерији историје која већ хиљадама година меље људе користећи исте алате. И људи се предају овој хистерији по истим обрасцима, сваки пут наседајући на њу. Фасцинантно је како се сва турбуленција 20. века жестоко прелама кроз причу Пауле Прерадовић.

На почетку писања драме „Жена химна”, каже Шпишић, није је одмах пустио у правцу у ком је желео. Нешто га је мучило. Тражио је начин да исприча причу о егзистенцијалној и духовној храбрости жене да преживи у мизогином друштву. А онда му је одједном синула идеја да заправо целу причу проведе кроз испреплетене судбине четири жене – Пауле, Хелене, Ирине и Герде...

– Побеђене тврдим мушким политичким и верским догмама, воде жестоке битке да остану на ногама и остану своје. Њиховим судбинама придружује се немилосрдна турбуленција времена у којој империје падају, а грамзивост и похлепа рађају нове експлозије терора. Време које је трагично и гротескно поново нам се вратило. Поред осталог, „Жена химна” говори о рађању фашизма, а овде нам се фашизам вратио као мутант – каже Давор Шпишић и објашњава колико је комплексно било проникнути у карактере и судбине својих јунакиња:

– Мислим да је то био врло деликатан посао. Само да ти ликови не остану папирни и декларативни, већ да буду од крви и меса. Најгоре је позориште које даје агитпропове одговоре. Много ме више занима позориште које је у дилемама и поставља питања. Надам се да сам то успео са овим мојим женама. У Паулиним идентитетима преламају се и српски и немачки или медитерански, балкански и средњоевропски. Овде ме је носило и питање вишеструких идентитета. Ваљда зато што сам носим то богатство, јер ми је мајка Српкиња, а отац Хрват, а ја сам већ „матор”, али никад ми неће бити јасно зашто ово богатство често постаје проклетство овде на Балкану. И није, наравно, само балкански случај. Сумњиво бројање крвних зрнаца омиљено је оруђе владајуће фукаре на свим меридијанима.

Давор Шпишић рођен је у Осијеку, а да се питао, родио би се у Москви, Хавани или Лондону. У нашим драмским оквирима познат је и као победник 11. Хартефактовог конкурса за најбољи савремени ангажовани драмски текст. Једногласном одлуком жирија понео је тада победу за дело „Откуп млека”.

– Заиста сам узбуђен због овог гостовања. Култни статус Битеф театра обавезује и пружа праву шансу мојим химничарима да испричају причу која нас брине пред захтевном и дивном београдском публиком. Непроцењиво је важна оваква размена креативне енергије. Наша представа у продукцији малог самосталног театра Форт Форно из истарског градића Бале настала је у сарадњи са ИНК Пула, ХНК Мостар и удружењем „Интермецо” Сарајево. Знате, југословенски простор и даље постоји управо због међусобне размене свих наших стваралачких енергија. Имамо заиста феноменалне редитеље, писце, глумце, композиторе... широм региона и било би светогрђе не удружити снаге. Овде су две глумице из представе „Жена химна”, Анита Шмит и Селма Алиспахић, учествовале у антологијској телевизијској серији „Нобеловац”, коју је режирао и креирао Тихомир Станић. Та серија би, због свог квалитета и теме о којој говори, морала да обиђе сва платна у Југославији – констатује Давор Шпишић и открива да пише своје ново драмско дело, овога пута баш за Битеф театар – о брачном пару пролетерских аутсајдера који се тврдоглаво опиру грабежљивој стварности. Истрајава, сазнајемо, и на сценарију за две нове телевизијске серије.

Давор Шпишић познат је у позоришним круговима и као мајстор кулинарства. О томе која је његова креативна енергија на делу у овом гастрономском случају, каже:

– Волим да кувам. И то углавном месо, рецимо одреске или свињска ребра. Нутриционистима се коса најежи када виде колико обожавам месне лудорије. На делу је посебна креативна енергија која оставља неред у кухињи и хиљаде лајкова на друштвеним мрежама