Скупштинска „рампа”

Све и да Србија већ сутра некако прескочи холандску „рампу”, тешко да би могла да буде кандидат за чланство у Европској унији. Јер, поред решавања „хашког проблема”, из Брисела захтевају и неопходне реформе које они и те како мере и европским стандардима прихваћеним у домаћем законодавству, с чиме се Србија не може подичити у овом тренутку.

Сви наши досадашњи планови о усаглашавању законодавства са европским прописима остајали су мртво слово на папиру. У овој години српски парламент усвојио је само петину предвиђених прописа. Тачније, од 51 планираног акта из акционог плана за усклађивање нашег законодавства са правом ЕУ за 2008. годину донето је – само девет закона. Поређења ради, црногорски „проевропски законски пакет” истовремено тежи барем десет пута више. Да и не спомињемо Словенију. Словеначка скупштина, у време приближавања ове земље Унији, дневно је усвајала чак и по стотину прописа са европским предзнаком. То је било могуће због тога што је у Словенији, како је својевремено објашњавао Словенац Марко Слокар, саветник у српској канцеларији за европске интеграције, постојао политички консензус свих странака да прописи који крче пут Словеније ка Бриселу имају првенство над другим актима „локалне природе”.

Иако се све наше парламентарне странке, на речима, залажу за европски пут Србије, таквог истинског консензуса за Европу код нас, ипак, нема. У пракси, посланицима су прече међупартијске свађе од тога какву ће оцену Србија да добије из Европе. Прече су и од мишљења грађана, који, иначе, у великој већини, желе чланство у ЕУ (што показују сва истраживања јавног мњења рађена од 2000. наовамо).

Јесенас нису вредела ни упозорења, нарочито упућивана из владе, да ће нам скупштинска „рампа” за европске законе, међу којима су били чак и они важни за укидање виза, донети велику штету у, тада предстојећем, Годишњем извештају Европске комисије о напретку Србије ка ЕУ.

Крајем октобра, на једвите јаде, седам усвојених такозваних проевропских закона није, нажалост, успело да поправи имиџ Србије у очима те комисије. Оцена европских експерата, обелодањена у првој седмици новембра, била је да је српска скупштина „уско грло” интеграције, јер у њој често доминирају политички ставови и дуге дебате о неважним темама, што доводи до успоравања у усвајању закона.

Да би ову поруку требало врло озбиљно схватити сведочи и каснија изјава Олија Рена, европског комесара за проширење, која је у нашој јавности прилично незапажено прошла. Рен је тада рекао да Србија може у следећој години до кандидатуре за чланство у ЕУ ако испуни преостале услове – оствари пуну сарадњу с Хашким трибуналом и „спроведе неопходне реформе”.

Уз ово, наши посланици би требало боље да чују и уверење неких овдашњих европских посленика. Они сматрају да у 2009. години следи, како би у самој Унији била обезбеђена подршка процесу проширења, „ригорозна провера” испуњавања услова за даљу интеграцију у ЕУ.