Године мудрости Лешека Колаковског

У календару културних збивања првог реда 2007, у Пољској и у свету, налази се и прослава 80. рођендана Лешека Колаковског. Овај истакнути филозоф, историчар филозофије, један од твораца варшавске школе историчара идеја, есејиста, драмски писац и песник рођен је 23. октобра 1927. у Радому. Филозофију, класичну филологију, староиндијску књижевност и историју уметности је студирао непосредно после Другог светског рата у Лођу. Између 1947. и 1956. убрајан је у главне идеологе стаљинистичке, а нешто касније марксистичке мисли у пољској филозофији. После тзв. Гомулкине југовине 1956. године проглашен је водећим ревизионистом, а ускоро и "непријатељем народа".

Од 1947. до 1966. био је члан Пољске уједињене радничке партије; заједно са Маријом Осовском и Тадеушом Котарбињским 1965. оптужен је за "ширење лажних вести" у вези с Отвореним писмом Партији Јацека Куроња и Карола Модзелевског и процесом вођеним против њих. Из Партије је избачен 1966. и лишен Катедре за марксизам-лењинизам Варшавског универзитета, како се звала катедра за филозофију, и због "критике народне власти и удаљавања од званичног канона марксизма" избачен из Института за школовање научних кадрова при Централном комитету ПУРП-а. Конкретно, због критичког иступа на прослави десете годишњице 1956. и доласка Гомулке на власт. Док је због учешћа у тзв. мартовским догађајима 1968. потпуно лишен права да предаје на универзитету и објављује радове, што га је отерало у емиграцију.

Овом типичном детету револуције није било лако ни у емиграцији. С таласом побуна 1968. широм планете променио се однос према комунизму који је Колаковски у својој земљи критиковао. Тако није примљен ни на један универзитет у Немачкој и Француској. Захваљујући Исаији Берлину, примљен је на оксфордски. На њему је предавао све до пензије, од 1972. до 1991. године.

Еволуирао је од марксизма до широко схватане хришћанске мисли, а његов есеј "Тезе о нади и безнађу", објављен 1971. у париској "Култури", створио је интелектуалне основе за стратегију антикомунистичке опозиције у Пољској, инспирисао настанак КОР-а (Комитет за одбрану радника), Солидарности, тј. слободних синдиката и Летећег универзитета. У периоду од 1977. до 1980. био је званични представник КОР-а у иностранству, повезивао га с вишемилионском пољском емиграцијом.

Поред професуре на Оксфорду предавао је и на Јелу, Берклију и у Чикагу, читаве семестре. Предавао је и на свим европским универзитетима. Учествовао је на најзначајнијим научним конгресима и конференцијама широм света. У Пољској је био забрањен све до пропасти комунизма 1990. Тек 1991. посетио је Пољску и постао редовни члан Пољске академије наука, а ускоро и члан низа других важних институција и почасни доктор већине универзитета у Пољској. Добитник је двадесетак међународних награда (Jurzykowski Prize, Friedenpreis des Deutschen Buchhandels, Prix Europ