Godine mudrosti Lešeka Kolakovskog

U kalendaru kulturnih zbivanja prvog reda 2007, u Poljskoj i u svetu, nalazi se i proslava 80. rođendana Lešeka Kolakovskog. Ovaj istaknuti filozof, istoričar filozofije, jedan od tvoraca varšavske škole istoričara ideja, esejista, dramski pisac i pesnik rođen je 23. oktobra 1927. u Radomu. Filozofiju, klasičnu filologiju, staroindijsku književnost i istoriju umetnosti je studirao neposredno posle Drugog svetskog rata u Lođu. Između 1947. i 1956. ubrajan je u glavne ideologe staljinističke, a nešto kasnije marksističke misli u poljskoj filozofiji. Posle tzv. Gomulkine jugovine 1956. godine proglašen je vodećim revizionistom, a uskoro i "neprijateljem naroda".

Od 1947. do 1966. bio je član Poljske ujedinjene radničke partije; zajedno sa Marijom Osovskom i Tadeušom Kotarbinjskim 1965. optužen je za "širenje lažnih vesti" u vezi s Otvorenim pismom Partiji Jaceka Kuronja i Karola Modzelevskog i procesom vođenim protiv njih. Iz Partije je izbačen 1966. i lišen Katedre za marksizam-lenjinizam Varšavskog univerziteta, kako se zvala katedra za filozofiju, i zbog "kritike narodne vlasti i udaljavanja od zvaničnog kanona marksizma" izbačen iz Instituta za školovanje naučnih kadrova pri Centralnom komitetu PURP-a. Konkretno, zbog kritičkog istupa na proslavi desete godišnjice 1956. i dolaska Gomulke na vlast. Dok je zbog učešća u tzv. martovskim događajima 1968. potpuno lišen prava da predaje na univerzitetu i objavljuje radove, što ga je oteralo u emigraciju.

Ovom tipičnom detetu revolucije nije bilo lako ni u emigraciji. S talasom pobuna 1968. širom planete promenio se odnos prema komunizmu koji je Kolakovski u svojoj zemlji kritikovao. Tako nije primljen ni na jedan univerzitet u Nemačkoj i Francuskoj. Zahvaljujući Isaiji Berlinu, primljen je na oksfordski. Na njemu je predavao sve do penzije, od 1972. do 1991. godine.

Evoluirao je od marksizma do široko shvatane hrišćanske misli, a njegov esej "Teze o nadi i beznađu", objavljen 1971. u pariskoj "Kulturi", stvorio je intelektualne osnove za strategiju antikomunističke opozicije u Poljskoj, inspirisao nastanak KOR-a (Komitet za odbranu radnika), Solidarnosti, tj. slobodnih sindikata i Letećeg univerziteta. U periodu od 1977. do 1980. bio je zvanični predstavnik KOR-a u inostranstvu, povezivao ga s višemilionskom poljskom emigracijom.

Pored profesure na Oksfordu predavao je i na Jelu, Berkliju i u Čikagu, čitave semestre. Predavao je i na svim evropskim univerzitetima. Učestvovao je na najznačajnijim naučnim kongresima i konferencijama širom sveta. U Poljskoj je bio zabranjen sve do propasti komunizma 1990. Tek 1991. posetio je Poljsku i postao redovni član Poljske akademije nauka, a uskoro i član niza drugih važnih institucija i počasni doktor većine univerziteta u Poljskoj. Dobitnik je dvadesetak međunarodnih nagrada (Jurzykowski Prize, Friedenpreis des Deutschen Buchhandels, Prix Europ