Поштовање писаца на улици

Захвалан сам својој списатељској судбини.

Она ми из године у годину омогућава да, када огрнем плашт своје друге професије – издавача, будем у привилегованој ситуацији те да многе знане и незнане светске писце које лично познајем успем да виђам и у оним тзв. обичним, људским, ретко видљивим, ситуацијама. Последње искуство "старо" је само неколико недеља и тиче се сусрета са једним од највећих живих писаца арапског језика – Гамалом Гитанијем.

Састали смо се у епицентру његовог "злочина": двадесет петомилионском Каиру, граду о којем је Гитани исписао изванредну ауторско-топографску биографију "Каиро у хиљаду година" (чији сам део наслова био у искушењу као уредник издања на српском језику да изменим у "Каиро у хиљаду и једној ноћи"). Замислите каква је привилегија да вас такав зналац проведе кроз тајне града, невидљиве оку странца! Само да сам видео Кућу Бајт ел Сухејмија у кварту Гамалија (!), која још трпи завршне радове те је затворена за јавност, па бих био пресрећан. (Реч је о изванредном примеру исламске архитектуре, дому не претерано богате породице, али који својом укусном раскоши, распоредом просторија, ходника и унутрашњих дворишта даје и дневну и духовну слику живота једног народа и једне вере.)

Преда мном се, у поноћ, на појаву Гамала ал Гитанија, као на "Сезаме, отвори се", заиста отварао читав каирски свет неприступачан другима. Ходајући улицама са њим, схватио сам какву моћ Писац још увек има у полупросвећеном народу: нисмо били у стању да пређемо ни неколико метара а да нас не пресретну људи различитих година, имовног стања, физиономија, не би ли поздравили Писца, захвалили му на ТВ емисијама о Каиру које је снимао годину дана и дао на уживање и онима који не умеју да читају, да му похвале књиге или чланке у новинама, да му пољубе или стисну руку. Уважавање, респект, страхопоштовање на сваком кораку. Убрзо сам, уз по још коју нову информацију, схватио да га, после смрти нобеловца Нагиба Махфуза, држе за најважнијег међу важнима. Уосталом, показао ми је улицу и куће у којима су обојица живели и то само неколико десетина метара раздвојени. Рекао је да је он и осуђен да настави Махфузовим путем јер је остао његов најстарији живи пријатељ. Ваљда је зато и написао две књиге о колеги нобеловцу (једну пре двадесет година а другу два месеца пре његове смрти).

Зашто истичем ово ласкаво поштовање Писца? Не зарад било чије сујете већ да бих осенчио супротност. Тога дана, по поласку из Гатанијевог дома испратили су нас униформисани полицајци који пишчеву зграду чувају 24 часа, до капије Баб Зувејле нас је довезао службеним колима Гатанијев шофер, а у шетњу смо кренули сами "захваљујући" пишчевом добровољном потпису да му у шетњама није потребна пратња. Да, њему, осведоченом муслиману и патриоти, једном од првих преведених арапских белетристичких писаца на западне језике, аутору који ми је показао управо објављени роман на кинески језик у почетном тиражу од пет стотина хиљада примерака (не треба мислити да је ово "нормалан" тираж за многољудну Кину!), могућном будућем нобеловцу, таквоме – прете верски фанатици! Зашто? Само зато што слободно мисли, тако и пише, што комуницира са светом. Фундаменталисти му то не одобравају иако се никада није огрешио о своју веру.

Зар то исто искуство нисам имао и у шетњама Истанбулом са једним другим, и формално признатим нобеловцем – Орханом Памуком? И њега су тако сви "уличари" заустављали, молили за аутограм, желели да се са њим фотографишу, пољубе, да га похвале или му захвале. Нисмо могли да саставимо пар реченица а да нас неко не прекине, љубазно, али не могавши да одоли. А тек вечерати са њим на отвореном! Ваљда не треба подсећати какве је он проблеме имао (и још увек их има) са верским екстремистима гураним политиком.

У оба случаја одбрана од свега је – храброст. Са Гитанијем сам седео у кафеџиници какве описује у својим књигама, крајње сумњиве чистоће, али да бих видео одакле потичу приче из нових "Хиљаду и једне ноћи" које исписује египатска књижевност. (Чуо сам се телефоном са другим важним писцем, Ибрахимом Асланом да бих измирио слух и вид. Био је болестан.)

Тако аутор књига о граду и земљи коју неизмерно воли, који чак са једним православним српским хришћанином тражи и налази заједничке историјске везе (попут оне да су Османлије Београд заузеле 1521. а Каиро само четири године раније – 1517. године), живи између крајности невине и наивне популарности велике већине сународника и опасне и неутажене претње мањине која би да потре право већине.