Сећање на Вељка Вишњевца

Вељко Вишњевац рођен је 20. августа 1900. године у селу Вишњеву код Гацка, у Херцеговини. Убијен је на Павлићу на Степену, код Гацка 9. јуна 1941. Отац му се звао Тодор, а мајка Стоја, рођена Мастиловић. Вељков отац био је трговац у Наданићима, где и сада стоји натпис на кући у знак сећања.

Основну школу Вељко је завршио у Наданићима. Након завршене радничке задруге у Сарајеву долази у Наданиће и са собом доводи девојку Зору, која почиње да ради у школи као учитељица. Са Зором га је у наданићкој цркви венчао поп Новак Мастиловић.

Вељко се са својим оцем Тодором бавио трговином. Био је члан Југословенске радикалне заједнице и председник њеног среског одбора у Гацку. Изабран је 1836. за председника гатачке општине, а за народног посланика истог среза 1938. године. Када се кандидовао за председника општине Гацко певала се песма: „Аој Вељ, аој наше росно цвеће,/ тебе нико победити неће”. А кад се кандидовао за посланика певало се: „Са планине вила кличе,/ где си, Вељко, посланиче.”

У ванредном сазиву 1939. године, Народна скупштина га је изабрала за секретара. Сарађивао је у радикалском листу „Самоуправа” (1936) и радио на ширењу соколског друштва и задругарства.

Вељко је становао у Наданићима, а сваки дан ишао у Гацко као председник општине. Кад су усташе дошле на власт, народ у паници седи и разговара како се понашати. Једног дана Вељко долази са посла и прича шта се десило: Предао сам кључеве, дошла је нова власт и треба се понашати разумно. Вељка су одмах ухапсили и после прве ноћи га пустили. Прошла су два дана, усташе су дошле по њега и никад се није више вратио: почетком рата 1941. године усташе су га ухапсиле, убиле у Павлићу код Степена и бациле у Корићку јаму код Гацка. Са њим су одвеле и убиле и многе угледне Гачане. Једини који је остао жив био је поп Новак Мастиловић.

„Кад Хрвати у Гацко дођоше и Турци им у помоћи бише, најпрвога хваташе првака свештеника млад попа Новака. И то им је мало браће било, Вељко им је био десно крило, ухватише Буквића Спасоја, то је витез господскога соја”, сведочи песма.

Вељко је сахрањен у породичну гробницу на Градском гробљу у Гацку. Општина му је 2014. године подигла споменик.

Др Петар В. Вуца,

Наданићи