О прошлости – различито

78. КАН

Кан – Нижу се један за другим први такмичарски филмови и први утисци се могу свести на то да ће ово бити сасвим добро канско издање.

Трку за „Златну палму” премијером свог филма „Звук пада” започела је Маша Шилински, немачка ауторка која се у визуелно мајсторско изведеном филму осврће на прошлост, на заплетене породичне односе који су истовремено и мистериозни и поетични. Овај њен драматични историјски филм је амбициозна сага која обухвата један век и прати судбину четири младе девојке које у различитим временима живе на фарми. Време у овом филму је растегнуто у потрази за смислом и сећањем уз осликавање традиције и свих мука женског живота на фарми...

У прошлост је дубоко уроњен и украјински аутор Сергеј Лозница, који се у свом новом играном филму „Два тужиоца” осврће на период најинтензивнијих стаљинистичких чистки у Совјетском Савезу и гулага из 1937. године. Сјајно кадриран, са изврсном атмосферском фотографијом и убедљивим глумцима, Лозницин филм црпи најфиније детаље из романа физичара Георгија Демидова, који је преживео стаљинистичку тортуру. Ово и јесте Лозницина надграђена адаптација романа, а централна прича је она у којој новоименовани државни тужилац тражи да се састане са затвореником, иначе својим бившим колегом тужиоцем, који је био жртва корумпираних агената тајне полиције.

Прошлост коју проучава немачко-француски редитељ Доминик Мол у филму „Досије 137” није тако далека. Реч је о 2018. години великих протеста такозваних Жутих прслука широм Француске, а најдрастичније у самом Паризу, када је и сама бруталност полиције, а не само демонстраната, досезала свој максимум. Мол прати инспекторку унутрашње контроле Стефани (изврсна Леа Друкер), која је задужена за истрагу насилног случаја у који су умешане њене колеге и тако креира интензиван трилер који се са напетошћу, нелагодом и с радозналошћу гледа.

Из филма „Звук пада”

Сасвим друга врста напетости у вези је са филмом „Сират” шпанског сценаристе и редитеља Оливера Лакса са сјајним Серђијем Лопезом у главној улози. Та напетост извире из самог амбијента у којем је филм сниман – из сурове мароканске пустиње која је и поприште нелегално организованих вишеноћних рејв журки залудних Европљана, али и сцена за грозничаву потрагу оца за својом изгубљеном ћерком. Лаксов филм је фантастично снимљен. Гледалац има осећај да су му уста пуна црвеног пустињског песка. „Сират” карактеришу оскудни дијалози и откривајуће тишине у контрасту са несносним звуком рејва, посебан фокус на светлост, гестове и мир. Оливер Лакс остаје веран свом контемплативном и духовном приступу у филму настављајући истраживање везе између људи и природе, душевне потраге и традиције. Инспирисан је мостом Сират, који у исламској традицији раздваја пакао од раја, где се душа суочава са својом правом природом. Посвећени отац Луис и његов мали син трагају за ћерком и сестром Марином, а њихово укрштање са групом неприлагођених европских хипика и хипстера и заједничко путовање пустињом која је и буквална и метафоричка, као и преко атласких планина постепено постаје одисеја одрастања и сазревања свих њих заједно. Врло добар филм.

Француска сценаристкиња, редитељка и глумица Хафсија Херзи у филму „Најмлађа сестра” прича о седамнаестогодишњој Фатими, најмлађој од три ћерке једне традиционалистичке париско-алжирске породице. Ова млада мушкобањаста јунакиња која устаје зором да се моли а током дана са другарима прави несташлуке у школи, тражи свој пут борећи се и са унутрашњим осећајем привлачности према женама и са лојалношћу према својој брижној породици. Она излази са вршњацима, стиче пријатеље и истражује потпуно нови свет, све док се не суочи са вечном дилемом: како неко може остати веран себи када се помирење различитих делова сопственог идентитета чини немогућим. Хафрија Херзи отвара питања, али не сугерише одговоре. Све оставља гледаоцу на промишљање...

Пред публику и критичаре стигао је и амерички филм „Едингтон” Арија Астера, са изврсним Хоакином Финиксом у улози шерифа истоименог маленог провинцијског, заборављеног и забитог града у Новом Мексику. Мај је 2020. године, цео свет је усред пандемије короне, а Едингтон попут свих других америчких места под тешким локдауном. Ношење маски је обавезно, али не и за самог шерифа Џоа Кроса, који се томе супротставља сматрајући то глупошћу, чиме иритира локалног градоначелника Теда Гарсију (Педро Паскал), који је нека врста моћника у покушају. Ари Астер сучељавањем Кроса и Гарсије нуди неку врсту каубојског двобоја типичног за вестерн филмове, а уз то гради интензиван филм у којем се мешају тензије у заједници, пандемијска клима и атмосфера као и све могуће теорије завере. „Едингтон” се проницљиво бави Америком у стањима кризе, даје на увид такозвану бригу о јавном здрављу а истовремено и све друштвене пукотине. Користећи као позадину лажне вести и колективну анксиозност, Астер скицира друштво на ивици колапса. Чини то са великим дозама црног хумора и снажне сатире. „Едингтон” је убедљив кански такмичарски филм и вреди га памтити...