ПРИГУШИВАЧ, СРПСКИ БРЕНД

Скоро сваке седмице "неко" убије целу београдску породицу. И онда се удаљи у непознатом правцу, при чему је истрага у току. У Жаркову влада страх, многима више ни пријатељи не долазе. Има драгих гостију који доносе "узи" са пригушивачем за тихи, последњи сусрет са познаницима.
Да ли је то само неизбежни, хаотични обрачун "грађевинске мафије", у коме најјачи чисте набујалу конкуренцију? Или можда честа убиства садрже у себи помешане разлоге, један закаснели, братоубилачки посттрауматски синдром!

Овлашна скица плаћеног убице "на циљеве нижег ранга", изгледа овако: има 22 године, лишен етичких предрасуда, средњег имовног стања, наизглед социјално збринут. Као петогодишњак уместо цртаних филмова пратио "распад СФРЈ". Бомбардовање доживео као дезоријентисани пубертетлија од 14 година. Нема реалних вредносних ауторитета. Има основну или средњу школу. За осам година биће у врхунској форми, релативно богат, и погађаће "особито важне циљеве". Наравно, ако га пре тога његови налогодавци не ућуткају. У тим годинама он ће бити високо етаблирани терминатор, или млад леш, одавно у читуљи. Док убија по кућама, он само вежба руку за праве послове.

Ова дигресија је важна за све нас који смо уверени да живимо у безбедном граду. То је релативно слободна парафраза "фото-робота" београдског професионалног убице, који је направио један искусни криминолог. Он је и додатно осенчио профи ликвидатора, доводећи га, на његовом "животном и радном врхунцу" у неизбежну везу са политичким подземљем и тајним службама. Наравно, неће сваки суманути имитатор Билија Кида одмах бити запажен. Онај коме су потребне убице без емоција, тачно ће знати где да их нађе.

То би могло да значи како је убилачки талас, који је поново захватио Београд, однекуд подстакнут. Пре свега амбијентом јавног вредносног хаоса. Чланови земунске групе, који не стигну да се присете кога су све убили, већ годинама су јунаци дана.

Они су кошмарни одметници, убијају кад им се прохте, кога изаберу, по пресудама које сами доносе, из бесконачно много разлога. Њихов вођа из тамничке ћелије оцењује политичку ситуацију у Србији, али и у окружењу, и oзбиљно каже да ствари не стоје сасвим добро.

Опасни мафијаши, они који су на слободи, имају царски третман: гледали смо како их дочекују на аеродромима. Они пролазе кроз салоне за посебно важне особе, као државници, олимпијски победници или прваци света, и не обазирући се на читаву ту гунгулу, крећу се кроз шпалире усхићених папараца. На излазу их чека караван блиндираних возила, уз лично и званично обезбеђење. Шта ћеш више, шта ћеш боље од живота!

Па добро, да ли су нам све то донели ратови? Генерација која је убијала деведесетих, већ је посустала. Они који су некако преживели свој гадни, одвратни занат, повукли су се у мирнији живот, ако је то могуће, перу савест ако су је имали. Неки од њих су се одали поезији или прози уз требовање ’артије код затворског чувара. Стигла је нова генерација, кажу суровија од свих претходних. Зато што је убиство у Србији сасвим нормална вест. Ликвидација целих фамилија већ недељама је рутинска информација а не дугорочни грађански шок. Зато што је убиство у Србији занат који се исплати.

Вратимо се само мало у ликвидаторску биографију Србије. Ко је убио министра Павла Булатовића? Не зна се. Ко је убио Радована Стојичића Баџу, па га сахранио у aлеји великана, исто се не зна. Исто питање и одговор важе за Зорана Тодоровића са надимком Кундак.

Уз наведену тројку, и неизбежног Аркана, остало је преко 500 нерасветљених убистава из међусрпских патриотских смакнућа у прошлом веку. Многа од њих значила су промену власника града или његовог дела, нову политичку варијанту и визију, капитал покојника и поданике покајнике који стижу код господара и српске Леди Магбет на поклоњење као на ћабу. Страх је чувао главу тамо где није могла памет.

Гроб мученика Ивана Стамболића и његове убице откривени су под оштрицом "Сабље".

Убице Славка Ћурувије су и даље на слободи. Сваког априла и сваког Ускрса, неко из јавне или тајне српске службе каже да је истрага при крају, и да су убице надохват руке. Али, неко или нешто, што има разлога да чува убиство као свој монопол, то не допушта. Зашто се о томе никада не изјашњава Раде Булатовић, кад су то костури из ормана које он сада дужи. Каже да је "безбедносна ситуација" у Србији стабилна. Сви су безбедни осим грађана.

Није познат убица новинара Пантића из Јагодине, нити ко је убио Даду Вујасиновић.

Дејан Анастасијевић се усудио да постави питање: "Аман, људи, ко је мени ставио кашикаре на прозор!" Прозвао је јавно неке часне ствараоце српске историје, пре свих Шешеља и Јовицу Станишића.

Јовица је ћутао, као и обично, а у име Шешеља је проговорио Вучић, као и обично, и својим деликатним језиком простачки беспризорно извређао новинара.

Опасно је живети у Србији, али лепо и узбудљиво. Посебно ако нам се посрећи да у директном преносу видимо како најсевернији српски војвода побеђује, поробљава и закључава хашки суд.