Амбиције светске, а селекција наша

Још један фијаско српског учешћа на интригантном, а за наш такмичарски дух увек примамљивом Евросонгу, упркос сјајног и харизматичног вокала, морао би да покрене коначно питање здраво-моралне селекције и одабира „правих песама”, које ће потврђивати да нам је талентима и креативношћу и даље место у белом свету.

Иако одавно већ ово такмичење прати епитет „лаких нота и забаве”, што у последње време добија и неке друге ванмузичке димензије, велике каријере „АБА”, Селин Дион, Џонија Логана... започете баш на њему, потврђују да и те како може бити одскочна даска за превазилажење усконационалних оквира. Ако Србија већ нема моћи лобирања, онда би се бар морала потрудити да презентује оно највредније што има. После Тесле, Пупина, Миланковића... у науци, Саше Петровића, Емира Кустурице, Горана Паскаљевића... у филму ( и глумачких величина Бекима Фехмија, Оливере Катарине, Микија Манојловића, Милене Дравић, Радета Шербеџије...), Иве Андрића у књижевности, светски признатих оперских дива и бардова, још актуелног Новака Ђоковића у спорту, младих математичара и хемичара, актуелне олаке селекције, не само одвајање „кукоља од жита”, већ и тражење „златног зрна”, чиниће нам само медвеђу услугу. Због домаћих филмских кланова и свађа, у које се умешала и политика, скорашњи избори за Оскара, Кан, Венецију... остају редовно „ћорци”.

На овим просторима својевремено је заблистала читава плејада сјајних писаца, тако да смо пред драматичне 90-те прошлог века, у игри за Нобела имали Данила Киша, Милорада Павића, Оскара Давича... А онда су дошле године и деценије хаоса, кад се појавило више писаца него читалаца; кад је стручна критика прешла у сферу добро наплативих рецензија и жирирања. Неки писци су искористили највише културно-уметничке институције, установе, удружења, манифестације... и кроз свој административно-бирократски статус у њима, уздизали себе у нове Његоше, Андриће, Дучиће... стварајући и тзв. „нову елиту”.

Не можемо, а да и Евросонг још не ставимо под лупу... Селекционе грешке су и сам народ својевремено растуживале! Уместо фантастичне „Принцезе” (Слађана Милошевић и Дадо Топић), пред Европу је отишла „Ћао аморе!” (Калембер и Баруџија); нису отишли потом ни атрактивни и оригинални „Фламингоси”... Жељко Јоксимовић је био сјајан избор, али због нових геополитичких ветрова, фаворизована Украјина и Руслана су нам испред носа отели победу!

Марију Шерифовић и „Молитву” (2007) до победе је довела сјајна песма, врхунска интерпретација и одличан сценски наступ. Али, због учешћа многих земаља из некадашњег источног блока и промене начина гласања, када комшије отворено фаворизују једни друге, такмичење самим тим постаје „све даље од добре песме и наступа”. Онда на сцену ступа нови тренд, што шокантније и неприродније. Узалуд смо слали добре певаче, јер њихове песме нису имале и то „нешто”, да бар ангажованошћу надвисе „болесне трендове”. Све до аутентичне Констракте, која је баш раздрмала Европу, али, управо због политичке завесе, није победила. Како се год намештала победа Украјине (2022), тако се Израелу (са увек јаком песмом) из сличних разлога већ годинама, па и ове, награда вешто онемогућава. Србији нису прошла ни „подилажења” новим трендовима кроз перформанс, кокетирање са ЛЏБТ и „кнезом таме”...

Ове године, због ужасног рата у Украјини, сведоци смо, да је у финалу била цела та Западна Европа, а из некадашњег тзв. Источног блока, само најљући непријатељи Русије: Украјина, Пољска, Естонија, Летонија, Литванија, Јерменија и Албанија. Српски Принц од Врања није имао „песму атака”, а лепу баладу, у жељи „драстичног утиска”, сценски тим је перформансом свео на „тренд симболе” уместо женских, мушки плесачи као силе мрака, дегутантно вучење певача по поду... Млади певач не треба да очајава, својевремено је и Здравко Чолић са „Гори ватра” био при дну табеле, а постао највећа балканска звезда. Добра песма је увек фаворит! Да смо слали оне „баш наше”, каква је рецимо „ Шу, шу, Шумадија” (Оливера Катарина), можда бисмо боље пролазили. Гркиња Хелена Папаризу је сличном победила, а и Украјина са „Стефанијом”. Победничку песму Аустрије је ипак написала Српкиња, Теодора Шпирић. Ако кажемо да нам „најбољи одлазе преко гране”, а „најгори долазе испод жита”, не чуди што у набројаном губимо корак са светом. Селекција подразумева само моралност и знање!

Миша Лазар,

члан УКС, ДКБ и Српске духовне академије