Неспремност на изазове времена

Најновија збивања у Српској православној цркви отворила су многа, у јавности често постављана, питања на која међутим из црквених кругова не стижу одговори. Већ је и крај прошлог века, а нарочито 21. век, пред религију поставио нове захтеве којима она, према научним тврђењима, углавном не успева да парира. У разговору с др Миланом Вукомановићем, професором социологије религије на Филозофском факултету у Београду, разговарамо управо о томе, али кроз призму најкритичнијих тема које се скоро свакодневно отварају.

Милан Вукомановић је у јавности присутнији својим књигама него интервјуима: ретко ћете наићи у новинама на разговоре с њим, али његове свеобухватне, аргументоване и полемичне погледе можете наћи у свим књигама које је до сада објавио. Између осталих ту су дела „Свето и мноштво”, „Свет Томиног јеванђеља” и најновије – „Homoviator. Религија и ново доба” (сва у издању „Чигоја штампе”).

Колико је писмо владике захумско-херцеговачког Григорија члановима Сабора СПЦ указало на суштинске проблеме Српске православне цркве?

То писмо, према речима самог аутора, није било намењено јавности и интерног је карактера. Написано је поводом конкретног догађаја – јесењег заседања Архијерејског сабора СПЦ. У дневним новинама пренети су само фрагменти, а не писмо у целини. О суштинским проблемима, којих нема мало, требало би да се расправља на Сабору, али не чини ми се да ће то бити случај у скоријој будућности. Замислите институцију у коју грађани Србије имају највише поверења, а која се на свом сабору бави аутентичношћу патријарховог потписа!

А који би били ти проблеми?

Црква већ дуго борави у самонаметнутом литургијском гету, без правог контакта с јавношћу. Не назире се ту ни некакво кохерентније социјално учење или спремност да се одговори на изазове времена. Нема значајнијег напретка у теологији. Загледана у есхатон, Црква као да је заборавила на каирос.

Да ли је СПЦ ивољна и кадровски спремна да се носи са задацима модерног доба? Да ли је њено инсистирање на принципу саборности превазиђено?

Саборност, сама по себи, бар у црквеном контексту, није проблем. Проблем је у неспремности, недостатку визије и храбрости да се уђе у истинске реформе.

Српска православна црква није званично државна црква, али се осећа тенденција и у СПЦ и код неких политичара да то буде. Да ли је у том случају држава лакше инструментализује? Мислите ли да се то посебно осећало у свим догађањима око (не)избора новог патријарха СПЦ?

Српска православна црква је, defacto, државна црква, иако то није deiure. У историји православља, држава је, пак, увек била моћнији партнер у том односу. Отуда и стална претња од инструментализације. Не мислим, међутим, да је то нарочито било изражено на последњем Сабору СПЦ.

У једном тексту кажете да је „током четворогодишње Коштуничине власти у Србији, СПЦ постала значајан актер у српској политици. Штавише, Коштуница и СПЦ имају врло слично, конзервативно виђење србијанског друштва”. И закључујете да је то у великој мери допринело успоравању политичких и економских реформи у Србији и успоравању процеса придруживања Европи. Које главне догађаје, када је у питању СПЦ, видите као испољавање тог конзервативизма?

У протекле четири године, тај конзервативизам је у великој мери допринео успоравању политичких и економских реформи у Србији, погоршању односа са суседним државама и блокирању процеса придруживања EУ. Црквена идеологија у том периоду има јасне одлике конзервативног, десног национализма. Обнова монистичког заветног обрасца на почетку 21. века и повратак славенофилском начелу друштвене и политичке саборности (што је у великој мери прихватио и Коштуница) последица је одбацивања модерног плуралистичког концепта друштва који би био више у духу наслеђа европског просветитељства. Није стога, свакако, случајно што су се СПЦ и српска влада током 2007. године толико оријентисали баш према Путиновој Русији.

Србија се определила за Европу, а добар број српских епископа још сатанизује оне који то желе... Куда то двојство води?

У СПЦ има још много евроскептицизма и антиевропског говора, чак и међу владикама тзв. реформистима. Грађани Србије, међу којима има доста номиналних верника, стављају се, на тај начин, пред готово немогућу дилему: бити Србин православац или бити Србин–Европљанин, чиме се доводи у питање вишеструкост њихових идентитета. То, дакако, није у духу ни самог хришћанства, па ни православља, чиме неки свештеници само показују да нису ни приближно на висини задатка пред којим се налазе. Све то, наравно, поред недостатка јасне политичке визије садашње владе, изазива додатну конфузију међу грађанима Србије.

Како бисте, међутим, окарактерисали међурелигијску сарадњу у Србији? Колико је јака екуменска струја у Српској православној цркви?

Грубо гледано, у СПЦ данас преовлађују два става у погледу екуменизма. Први би био један екстремни став да је екуменизам „свејерес” и да је јерес све што није православље. Он би се могао довести у везу и с гледиштима Јустина Поповића и његовим трајнијим утицајем у СПЦ. Друго је, пак, оно становиште које види простора у развијању екуменских односа с Католичком црквом, а можда и неким другим традиционалним верским заједницама у Србији. Међутим, ретка је, готово непостојећа, отвореност према малим верским заједницама чак и у либералнијим круговима Цркве. Ту је, углавном, реч о еванђеоским протестантским деноминацијама и другим „мањинцима” које СПЦ, а понекад и држава, јавно дискриминише и проглашава за секте или сатанистички утицај са Запада.

А шта је са Законом о црквама и верским заједницама из 2006. године?

Закон донекле уређује односе у религијској сфери, у домену организације цркава и верских заједница. Али негативне последице су много израженије. Закон садржи неке дискриминаторске одредбе у погледу регистрације „нетрадиционалних” верских заједница, а даје и сувише дискреционих права извршној власти, што је противно Уставу и фундаменталним религијским правима и слободама. Закон, потом, штити верску службу у јавним установама, али не штити аутономију и лаички карактер државне, јавне школе. Зашто би се јавна школа одрицала свог неконфесионалног идентитета да би се заштитила неповредивост верске службе у њој? Овим примедбама бих додао и потпуну нетранспарентност у састављању различитих преднацрта Закона, укључујући и стручност самих законописаца, изостанак кохерентније јавне расправе, као и очигледну пристрасност претходног Министарства вера Србије које је, као државно тело, јавно заступало интересе већинске религијске организације.

Да ли се већ сада могу наслутити ефекти веронауке у нашим школама?

Да би се јасније и потпуније сагледале последице веронауке, а и грађанског васпитања, у нашим јавним школама, потребно је да прође више времена него што је протекло од 2001. године, када су ти предмети на брзину уведени у школски систем. Засад стижу притужбе о неадекватној методичкој припремљености наставника веронауке и отежаном приступу подацима о томе колико ученика заиста похађа ту наставу, што је у надлежности Министарства вера. Евалуације ученика би ту, свакако, биле од помоћи, али се то још не ради систематски.

Све већи број младих се враћањем „православним коренима” враћа заправо конзервативизму, национализму, верској искључивости, међународној изолацији. Младост би требало да је неспојива с таквим друштвеним, политичким, културним параметрима. Где видите кључ тог неспоразума?

С обзиром на дешавања у протеклих 20 година, мислим да имамо онакве младе какве смо и заслужили.

Какав је, на Балкану, однос према исламу? Шта кажете на све чешћу појаву вехабизма код нас?

Посебност балканског ислама, поред дугог историјског присуства, јесу његови варијетети, његова хетерогеност, и то не само у религијском смислу. Ту имамо и етничке, језичке, политичке и друге разноликости. На Балкану је, свакако, доминантан сунитски ислам ханефитске школе, док је вехабизам у нас присутан тек однедавнони његов мањински утицај не би требало пренаглашавати. Већи проблем је недостатак правог дијалога хришћанских цркава с традиционалним исламом на Балкану.

Постоји ли антисемитизам у Србији? Како се он испољава?

Када је реч о антисемитизму у Србији, он је, током деведесетих година, али и данас, највише долазио до изражаја на трибинама и у прогласима параклерикалних организација, у приватном издаваштву, изјавама појединих свештеника, као и вандализму хулигана који исписују антисемитске графите или скрнаве јеврејска гробља и друге објекте од религијског и културног значаја у Србији. То све је довољно добро документовано и држава мора о томе да поведе више рачуна. Али антисемитизам би требало да осуде и саме верске заједнице.

Замерате СПЦ да нема прави контакт с (цивилним) друштвом, грађанским друштвом. Која је основна идеја водећих теолога СПЦ и да ли она успева да се усклади с модерним временом?

Од самог почетка демократских промена СПЦ је брзо остварила контакт са србијанском државом, односно с представницима њених институција. Много мање се ту, међутим, разумела сложеност савременог друштва. Концепти као што су грађанство или цивилно друштво готово се уопште не појављују у изјавама црквених представника, црквених медија и Информативне службе, а када се и појаве, то неретко бива у негативном контексту. Могло би се рећи да је данас јаз између СПЦ и невладиних организација (нарочито оних које се баве људским правима) већи од програмских разлика које постоје између било које две политичке партије у Србији. Реч је о извесним предрасудама и помереној оптици на обе стране. Непристраснији увид у постојеће структуралне везеи сличностиизмеђу религијских институција и организација цивилног друштва могао би, евентуално, отворити простор за некакву сарадњу у будућности.

--------------------------------------------------------

Како себе види Црква

Мислите ли да је код нас религија деполитизована? Треба ли да се Црква пита око проблема у друштву? Која треба да буде мера њеног одговора?

Нова улога цркава и верских заједница у балканским државама омогућава им да се баве и друштвеним проблемима. Какав је, међутим, стварни опсег друштвених, па и политичких проблема који спада у домен црквених надлежности и њеног уставног оквира? Колико је Црква у стању да се носи с тим проблемима и какав је њен капацитету погледу њиховог решавања? Колико су одговори Цркве на савремене друштвене проблеме заиста релевантни? Каква је њена визија друштва? Да ли Црква себе види као део цивилног друштва или не? Треба се, најпре, суочити с правим питањима да би се дали одговори.

--------------------------------------------------------

Сигурно уточиште за „одбрану”...

Ближи сте ставу о десекуларизацији него секуларизацији модерног света. „Самоуверена религија, активна, у експанзији, с намером да преузме контролу, итекако се вратила”, каже и антрополог Клифорд Герц. Шта религију чини привлачном у 21. веку?

Религија данас поново ступа у различите, врло сложене, интеракције с идеолошким, политичким, културним и економским системима. Она је, штавише, саставни део глобализацијских процеса. С друге стране, она још пружа сигурно уточиште за „одбрану културе”, националног, локалног, партикуларног. Реч је ту, у ствари, о заштити религијског интерпретативног наслеђа. У свету који карактерише велика дислоцираност етничких, религијских и, уопште, културних мањина, религије су моћни чувари групних, колективних идентитета. То једнако важи и за друштва у процесу трансформације, као што је, на пример, друштво у Србији. На изазове модернизације и секуларизације религије данас одговарају религизацијом модерности.