Светковина у заједници

Чест је утисак да о крсној слави сви све знају, а ближе је истини да је она обавијена макар неким непознаницама.

Једна се тиче и историјског почетка славског обреда у Срба, због чега смо професора Богословског факултета др Димитрија Калезића, једног од наших најугледнијих теолога и познавалаца историје вере и цркве, питали када је, како и зашто међу Србима успостављен славски обред.  

– Слава је феномен из области религиозног живота и искуства, а њен смисао је прослављање Бога, наднебесног, вантелесног, вечног, али овде, сад, у времену и на земљи. И што је најбитније, у заједници, градској, школској, предузећа или породичној, то је једнако. Код нас Срба славу је као црквену светковину унутар породице, утемељио Свети Сава. На томе је он радио, као архимандрит Студенице, откако је дошао из Свете Горе у Србију, 1208. или крајем 1207. године, а не од 1219. када је постао архиепископ.

Професор Калезић помиње омањи спис „Номоканунац” који је Ватрослав Јагић без назнаке ауторства објавио у „Старинама” 1871. године.

– Установио сам да је то спис Светога Саве, јер се у њему говори о увођењу правилне литургијске праксе. Када се чини помен, било свецу било покојнику, у том спису је наведено да треба припремити најпотребније, хлеб, мало вина, мало уља, кандило, свећу и да све то буде благословено. Онда дођу гости и тиме се почасте. Јагић је то објаснио „као творевину балканских попова”, која показује да је слаба била мисија и солунске и сплитске митрополије.

– У ствари – појашњава др Калезић – домаћини су о славама клали крупну стоку и служили јака пића, а попови имали хонорар у виду коже и груди жртвоване животиње. Сви су јели и пили, тако богата гозба се свиђала свима. Свети Сава је рекао да је поп који то чини лишен поповства, да поп треба да стане на пут тој пракси, прихваћеној од свих. Неко ко је то поручивао морао је да зна литургијску праксу православља, да у томе има искуство и да има ауторитет. Ми тада нисмо имали никога таквог осим Светог Саве. Зато и кажем да је „Номоканунац” његов спис – наглашава др Калезић. Преписиван је све до 17. века, а у доба патријарха Јоаникија био је препис треће генерације што значи да је тај спис био потребан. 

– Данашњи смисао крсне славе је очигледно формирао Свети Сава, а тај смисао није да једемо и пијемо, јер је то обредно једење. Једе се у славу Бога, у част Светога, за покој преминулих, у здравље живих, а не зато да се наједе и преједе, све је у мери. Као литургијски симболи, жито, вино, вода, свеће, све то треба да буде скромно и благословено, као и они који у обреду учествују. Пошто је жито најважнији материјални реквизит славскога обреда, кроз молитву за освећење жита исказује се сав смисао крсне славе, то је најважнија молитва. Жито је бескрвна жртва, оно је симбол осветљења, у славу Бога, у помен светога, овде Николе, сутра архангела Илије, свете Петке и других, а за покој оних који су завршили веру у побожности, као и за здравље и напредак ових који су обред припремили – наглашава др Калезић. 

Домаћин слави славу стојећи, служећи госте. Наш саговорник подсећа на народну песму која каже да се цар Шћепан уморио па мало сео, али је дошао арханђео и помиловао га крилом, опомињући га да служи стојећи. Ако је домаћин стар, стоје син или унук, „није то шведски сто, да узима како ко стигне”.

Током славског обреда воде се фини људски разговори, не причају се непримерени вицеви. Може да буде и песама, црквених, духовних, а ако их људи не знају, нека певају староградске, а не вашарске песме и бећарац. Казује се и славска здравица.

Професор Димитрије Калезић посебно наглашава:

– Светац који се слави није наш спаситељ него посредник у спасењу, спаситељ је само Бог и нико други. Када отворимо службу црквену, не пише да је то слава Светог Николе него помен Светога Николе. А помен је стара словенска реч, она значи исто што и памет – сећање.    

Христос је једини наш спаситељ, јер како је рекао апостол Павле, нема међу људима имена између неба и земље осим имена Исуса Христа који се могу спасти.

Сл. Кљакић

-----------------------------------------------------------

Најчешће слављени свеци

1. Свети Никола (Никољдан, 19. децембар),

2. Свети Јован Крститељ (Јовањдан, 20. јануар),

3. Сабор светог архангела Михаила  (Аранђеловдан, 21. новембар)

4. Свети великомученик Георгије (Ђурђевдан, 6. мај).

Поред већ набројаних, православни Срби највише као крсно име празнују следеће светитеље: Свети првомученик и архиђакон Стефан (9. јануар), Свети великомученик Димитрије (Митровдан, 8. новембар), Преподобна мати Параскева (Света Петка, 27. октобар), Свети апостол и јеванђелист Лука (Лучиндан, 31. октобар), Свети апостоли Петар и Павле (Петровдан, 12. јул), Свети Козма и Дамјан (Врачеви, 15. новембар), Обновљење храма Светог великомученика Георгија (Ђурђиц, 16. новембар) 

М. Ал.