Среда, 10.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Деца Косова и Метохије

Два дана после Спасовдана у манастиру Светих Архангела код Призрена дошло је 910 деце са Косова и Метохије, а још хиљаду посетилаца их је гледало и подржало. Дошли су да играју и певају на рушевинама код Призрена
Деца Косова и Метохије
Фото Живојин Ракочевић

Уочи Спасовдана појавиле су се руке на врату детета у Косовској Митровици, најтачнија слика Косова и Метохије. Припадник косовске полиције који рукама стеже за врат српског дечака симбол је живота на Косову и Метохији. Савијени палац заривен, негде између кичме и душника, изгледа као да дави непознату звер, а заправо су дах изгубили милиони људи са осећајем да неко дави њихово дете, њихово унуче, сестру, брата. Милиони су и милиони ће се пред том сликом запитати – Откуда твоје руке на моме врату? Ово је простор где преписани, савршени европски закони кажу: Не смеш, у најбољој намери, помиловати дете, казниће те ако га гледаш, нудиш слаткише, разговараш...

Каква онда сила може да те подстакне и натера да давиш дете? Свестан си закона, свестан си камера које је поставила твоја служба, свестан си да десетине телефона снима твој чин, а руке су ти на врату детета.

Дан пред Спасовдан из Новог Сада јавља се младић Марко Новаков. Он је вођа групе, водич, и дете које ће одвести пун аутобус Срба у Призрен. Како је то могуће после оне слике из Косовске Митровице? Која и каква сила има снаге да победи оне руке на врату дечака? У његовом аутобусу је песникиња Дејана Николић.

„Кључеви од куће су ми на дну торбе. Идем у Мушниково да је откључам после 28 година”, говори у Цркви Светог Спаса, изнад свог родног Призрена. У селу Мушникову, недалеко од Призрена, рођени су њен отац Јордан Николић и стриц Раде Николић. Први је професор и најбољи извођач старих косовских песама, а други је зачетник модерне поезије на Косову и Метохији. Дејана је дете, њени стихови – слике, бришу свако време и уграђују се у сагореле фреске из 14. века које се налазе у храму који је 1330. подигао Младен Владојевић, призренски властелин.

Кључ на дну торбе је најважнија чињеница њеног живота. И њиме је откључана историја града, историја породице, историја уметности овог простора. Тај кључ је модерна формула повратка, он отвара њену поезију за српски језик и модерни свет, јер „ништа се није тако брзо примило на Косову и Метохији као модерна књижевност”, каже књижевни критичар Александар Лаковић. Док говори о свом кључу и отварању дома после три деценије, сасвим је споредно што сви знамо да је на њему замењено много брава, да је у протекле три деценије, пљачкан и руиниран, да га убија напуштеност и време.

Два дана после Спасовдана у манастиру Светих Архангела код Призрена дошло је 910 деце са Косова и Метохије, а још хиљаду посетилаца их је гледало и подржало. Дошли су да играју и певају на рушевинама код Призрена. Направили су четвороструко коло око рушевина једног од највећих храмова српског средњег века – два унутар цркве, ту су деца са севера Косова, а два око зидина, ту су Метохијци, Поморавци, Косовци. Стигло је и 60 студената из Београда, стоје затечени призором и бројем људи.

Шта их је довело овде? Њихови родитељи су безброј пута погледали ону слику дављења из Косовске Митровице, а опет су своје најмилије послали у задужбину Душана, у Призрен, у Архангеле, место где се налази један од најважнијих кључева њиховог живота. Сакривен као најдубља тајна, способан да отвори оно што нико не отвара.

„Окупила нас је љубав према овој светињи и љубав ове светиње нас је окупила, јер ништа сем љубави не може овако да проговори и да нас уједини”, говори игуман Михаило. Владика Теодосије долази из Призрена где су његови богослови завршили школску годину. Са осмехом се тешко пробија кроз децу и говори о чуду обнове. Културно-уметничка друштва и гости су испунили манастирски комплекс изнад Бистрице и сви ће овде на манифестацији „У сусрет Видовдану” добити на поклон медаљон Белог анђела. Једни играју и певају, други сликају, трећи пишу. Прва три места из области књижевности освојили су: Немања Дисић, Александра Јовановић, Михајло Тасић, а млади сликари Николина Пешић, Антонина Павловић и Невена Милић.

Милена Парлић, помоћник директора у Канцеларији за Косово и Метохију, сматра да овакви догађаји дају истинску снагу за опстанак: „Много је радости и снаге, тамо где их нико не очекује”, на ивици је суза. Фотографише децу и рушевине. Ђорђе Лакушић, председник Савеза аматера КиМ, води рачуна о свакој ситници, брине о деци која се пентрају по зидинама и каже: „Не брини све ће то Бог уредити.”

Косовска полиција је обезбеђивала читаву манифестацију коју су организовали Савез аматера Косова и Метохије, Дом културе „Грачаница”, манастир Светих Архангела и Епархија рашко-призренска, а подршку су пружили Канцеларија за Косово и Метохију и Министарство културе Републике Србије.

Живот је скинуо оне руке са врата детета, али није поништио страшну слику која опомиње да су кључеви слободе у срцима и будућности оних који пате и трпе репресију.

 

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.