Деца Косова и Метохије

Уочи Спасовдана појавиле су се руке на врату детета у Косовској Митровици, најтачнија слика Косова и Метохије. Припадник косовске полиције који рукама стеже за врат српског дечака симбол је живота на Косову и Метохији. Савијени палац заривен, негде између кичме и душника, изгледа као да дави непознату звер, а заправо су дах изгубили милиони људи са осећајем да неко дави њихово дете, њихово унуче, сестру, брата. Милиони су и милиони ће се пред том сликом запитати – Откуда твоје руке на моме врату? Ово је простор где преписани, савршени европски закони кажу: Не смеш, у најбољој намери, помиловати дете, казниће те ако га гледаш, нудиш слаткише, разговараш...

Каква онда сила може да те подстакне и натера да давиш дете? Свестан си закона, свестан си камера које је поставила твоја служба, свестан си да десетине телефона снима твој чин, а руке су ти на врату детета.

Дан пред Спасовдан из Новог Сада јавља се младић Марко Новаков. Он је вођа групе, водич, и дете које ће одвести пун аутобус Срба у Призрен. Како је то могуће после оне слике из Косовске Митровице? Која и каква сила има снаге да победи оне руке на врату дечака? У његовом аутобусу је песникиња Дејана Николић.

„Кључеви од куће су ми на дну торбе. Идем у Мушниково да је откључам после 28 година”, говори у Цркви Светог Спаса, изнад свог родног Призрена. У селу Мушникову, недалеко од Призрена, рођени су њен отац Јордан Николић и стриц Раде Николић. Први је професор и најбољи извођач старих косовских песама, а други је зачетник модерне поезије на Косову и Метохији. Дејана је дете, њени стихови – слике, бришу свако време и уграђују се у сагореле фреске из 14. века које се налазе у храму који је 1330. подигао Младен Владојевић, призренски властелин.

Кључ на дну торбе је најважнија чињеница њеног живота. И њиме је откључана историја града, историја породице, историја уметности овог простора. Тај кључ је модерна формула повратка, он отвара њену поезију за српски језик и модерни свет, јер „ништа се није тако брзо примило на Косову и Метохији као модерна књижевност”, каже књижевни критичар Александар Лаковић. Док говори о свом кључу и отварању дома после три деценије, сасвим је споредно што сви знамо да је на њему замењено много брава, да је у протекле три деценије, пљачкан и руиниран, да га убија напуштеност и време.

Два дана после Спасовдана у манастиру Светих Архангела код Призрена дошло је 910 деце са Косова и Метохије, а још хиљаду посетилаца их је гледало и подржало. Дошли су да играју и певају на рушевинама код Призрена. Направили су четвороструко коло око рушевина једног од највећих храмова српског средњег века – два унутар цркве, ту су деца са севера Косова, а два око зидина, ту су Метохијци, Поморавци, Косовци. Стигло је и 60 студената из Београда, стоје затечени призором и бројем људи.

Шта их је довело овде? Њихови родитељи су безброј пута погледали ону слику дављења из Косовске Митровице, а опет су своје најмилије послали у задужбину Душана, у Призрен, у Архангеле, место где се налази један од најважнијих кључева њиховог живота. Сакривен као најдубља тајна, способан да отвори оно што нико не отвара.

„Окупила нас је љубав према овој светињи и љубав ове светиње нас је окупила, јер ништа сем љубави не може овако да проговори и да нас уједини”, говори игуман Михаило. Владика Теодосије долази из Призрена где су његови богослови завршили школску годину. Са осмехом се тешко пробија кроз децу и говори о чуду обнове. Културно-уметничка друштва и гости су испунили манастирски комплекс изнад Бистрице и сви ће овде на манифестацији „У сусрет Видовдану” добити на поклон медаљон Белог анђела. Једни играју и певају, други сликају, трећи пишу. Прва три места из области књижевности освојили су: Немања Дисић, Александра Јовановић, Михајло Тасић, а млади сликари Николина Пешић, Антонина Павловић и Невена Милић.

Милена Парлић, помоћник директора у Канцеларији за Косово и Метохију, сматра да овакви догађаји дају истинску снагу за опстанак: „Много је радости и снаге, тамо где их нико не очекује”, на ивици је суза. Фотографише децу и рушевине. Ђорђе Лакушић, председник Савеза аматера КиМ, води рачуна о свакој ситници, брине о деци која се пентрају по зидинама и каже: „Не брини све ће то Бог уредити.”

Косовска полиција је обезбеђивала читаву манифестацију коју су организовали Савез аматера Косова и Метохије, Дом културе „Грачаница”, манастир Светих Архангела и Епархија рашко-призренска, а подршку су пружили Канцеларија за Косово и Метохију и Министарство културе Републике Србије.

Живот је скинуо оне руке са врата детета, али није поништио страшну слику која опомиње да су кључеви слободе у срцима и будућности оних који пате и трпе репресију.