Генерацијо моја

Жамор и смех који су допирали из свечане сале Фармацеутског факултета у Београду био је знак да смо на правом месту. Бруцоши из 1958. године су весело евоцирали успомене задовољни што их на факултету нису заборавили. Ни хладан децембарски дан није спречио некадашње студенте да дођу и приме „златне индексе”

– Овако је од 1996. године, када је професор др Мирјана Ступар, тадашњи декан, почела с обележавањем пола века од уписа на факултет. У документацији архиве смо пронашли податке и на основу тога штампали „јубиларне” индексе. Сви се одазивају позиву, а ако је неко болестан или у немогућности да дође, јави се да оправда изостанак – објаснила нам је Слободанка Чобанов Боба, секретар Факултета.

Сећаш ли се оних дана

– Било је разних згода, једном приликом видели смо да је један од професора кренуо у „Таковски грм” и то сам. Ми за – њим. Нико од нас није пио кафу, али смо је наручили, била је најјефтинија. У једном тренутку професор нас је угледао и поручио пиће за наш сто. Уместо да се постидимо што смо „ухваћени на делу” били смо срећни што не морамо да платимо! – весело се присећа Гордана, док се Латинка Симоновић надовезује:

– Дружили смо се с професорима по кафанама, али нам то није била олакшавајућа околност на испитима. Примера ради, од 114 уписаних, после првог семестра је остало само 60 студената.

Декан генерације уписане 1958. године била је и професор др Злата Благојевић. Не само да је дошла на доделу „златног индекса”, већ је поименце „прозивала” некадашње студенте.

– Бане, чиме се бавиш, знам да си радио на Торлаку?

– Чувам унуке! У пензији сам – уследио је одговор некадашњег студента.

Из разговора с професорком сазнали смо да ће идуће године обележити 70 година од доласка на Фармацеутски факултет.

– Свако има свој јубилеј, а ја ћу када и факултет, зато што је стицајем околности моја генерација од 129 студената била прва која се уписала на школске 1939/40. године. Та година се узима и као датум оснивања Фармацеутског факултета. Онда је почео Други светски рат и настава је прекинута. Није било лако, више пута ме је Гестапо хапсио... –

узгред помиње професорка Благојевић. Упркос чињеници да је у десетој деценији живота, ведрог је духа, бриљантног памћења, румених образа и оштрог, проницљивог погледа.

– То је зато што волим друштво, кафану и понеку „домаћу” – поверила нам је.

Први пут на факултету

„Јубиларце” је поздравио и професор др Милан Мирић. Он је 1958. године био асистент, а касније генерације га се сећају као декана факултета и продекана Универзитета у Београду.

Садашњи декан, професор др Нада Ковачевић, предложила је колегама да обиђу зграду.

– Завршила сам фармацију, а овде сам први пут – рекла је Гордана у шали, кренувши с осталима у обилазак модерно опремљеног здања које се градило пуних 20 година. Поред кабинета, богате специјализоване библиотеке и рачунарског центра ту је и Музеј историје фармације.

– Прва апотека, „Код црног Арапина”, отворена је у Новом Саду 1740. године – самоуверено је, попут кустоса музеја, заронио у прошлост Илија Савков, срећан што колегама може да пренесе сазнања до којих је дошао. Слушајући га, сетили смо се изреке: „ Дух који не клоне, стиже где год пожели”.

На питање како би упоредили прошло и садашње време рекли су нам:

„Стари имају мање енергије, али је боље усмеравају. Младост је раздобље учења, а у старости се догађа супротно – имамо времена на претек и можемо да се посветимо ономе што нас весели. Имати времена за себе и оне или оно што волите највећа је предност наших година”.

Било је лепо дружити се с људима који су решили да остану млади. Још је лепши гест Фармацеутског факултета који у данашње време отуђености негује дружење генерација.

Текст и фотографија