Generacijo moja

Žamor i smeh koji su dopirali iz svečane sale Farmaceutskog fakulteta u Beogradu bio je znak da smo na pravom mestu. Brucoši iz 1958. godine su veselo evocirali uspomene zadovoljni što ih na fakultetu nisu zaboravili. Ni hladan decembarski dan nije sprečio nekadašnje studente da dođu i prime „zlatne indekse”

– Ovako je od 1996. godine, kada je profesor dr Mirjana Stupar, tadašnji dekan, počela s obeležavanjem pola veka od upisa na fakultet. U dokumentaciji arhive smo pronašli podatke i na osnovu toga štampali „jubilarne” indekse. Svi se odazivaju pozivu, a ako je neko bolestan ili u nemogućnosti da dođe, javi se da opravda izostanak – objasnila nam je Slobodanka Čobanov Boba, sekretar Fakulteta.

Sećaš li se onih dana

– Bilo je raznih zgoda, jednom prilikom videli smo da je jedan od profesora krenuo u „Takovski grm” i to sam. Mi za – njim. Niko od nas nije pio kafu, ali smo je naručili, bila je najjeftinija. U jednom trenutku profesor nas je ugledao i poručio piće za naš sto. Umesto da se postidimo što smo „uhvaćeni na delu” bili smo srećni što ne moramo da platimo! – veselo se priseća Gordana, dok se Latinka Simonović nadovezuje:

– Družili smo se s profesorima po kafanama, ali nam to nije bila olakšavajuća okolnost na ispitima. Primera radi, od 114 upisanih, posle prvog semestra je ostalo samo 60 studenata.

Dekan generacije upisane 1958. godine bila je i profesor dr Zlata Blagojević. Ne samo da je došla na dodelu „zlatnog indeksa”, već je poimence „prozivala” nekadašnje studente.

– Bane, čime se baviš, znam da si radio na Torlaku?

– Čuvam unuke! U penziji sam – usledio je odgovor nekadašnjeg studenta.

Iz razgovora s profesorkom saznali smo da će iduće godine obeležiti 70 godina od dolaska na Farmaceutski fakultet.

– Svako ima svoj jubilej, a ja ću kada i fakultet, zato što je sticajem okolnosti moja generacija od 129 studenata bila prva koja se upisala na školske 1939/40. godine. Ta godina se uzima i kao datum osnivanja Farmaceutskog fakulteta. Onda je počeo Drugi svetski rat i nastava je prekinuta. Nije bilo lako, više puta me je Gestapo hapsio... –

uzgred pominje profesorka Blagojević. Uprkos činjenici da je u desetoj deceniji života, vedrog je duha, briljantnog pamćenja, rumenih obraza i oštrog, pronicljivog pogleda.

– To je zato što volim društvo, kafanu i poneku „domaću” – poverila nam je.

Prvi put na fakultetu

„Jubilarce” je pozdravio i profesor dr Milan Mirić. On je 1958. godine bio asistent, a kasnije generacije ga se sećaju kao dekana fakulteta i prodekana Univerziteta u Beogradu.

Sadašnji dekan, profesor dr Nada Kovačević, predložila je kolegama da obiđu zgradu.

– Završila sam farmaciju, a ovde sam prvi put – rekla je Gordana u šali, krenuvši s ostalima u obilazak moderno opremljenog zdanja koje se gradilo punih 20 godina. Pored kabineta, bogate specijalizovane biblioteke i računarskog centra tu je i Muzej istorije farmacije.

– Prva apoteka, „Kod crnog Arapina”, otvorena je u Novom Sadu 1740. godine – samouvereno je, poput kustosa muzeja, zaronio u prošlost Ilija Savkov, srećan što kolegama može da prenese saznanja do kojih je došao. Slušajući ga, setili smo se izreke: „ Duh koji ne klone, stiže gde god poželi”.

Na pitanje kako bi uporedili prošlo i sadašnje vreme rekli su nam:

„Stari imaju manje energije, ali je bolje usmeravaju. Mladost je razdoblje učenja, a u starosti se događa suprotno – imamo vremena na pretek i možemo da se posvetimo onome što nas veseli. Imati vremena za sebe i one ili ono što volite najveća je prednost naših godina”.

Bilo je lepo družiti se s ljudima koji su rešili da ostanu mladi. Još je lepši gest Farmaceutskog fakulteta koji u današnje vreme otuđenosti neguje druženje generacija.

Tekst i fotografija