Грађење и рушење историјских митова

Полазећи од необично изазовног драмског текста „Косовски мит” Светлане Слапшак који се аналитички бави митом и демитологизацијом српске средњевековне историје, Косовске битке и времена после ње, Марко Торлаковић гради несвакидашње занимљиву, значењски подстицајну представу „Мати”, сложене, коренито фрагментарне, постдрамске структуре. У извођење текста Светлане Слапшак који приказује драматичну тринаестогодишњу владавину кнегиње Милице, вођену жељом за миром и потребом за савезништвима, после преломног боја, до пунолетства Стефана Лазаревића, брехтовски су укључени бројни монолози глумаца који пресецају историјску нит радње, обраћајући се публици директно. Они нас пажљиво воде кроз сложене историјске токове, изоштравају наш критички поглед на разумевање стварне и конструисане историје, указују на путеве манипулације; на сцену, такође, доносе документаристичке исповести, монологе који у другачијем, тишем, одмеренијем и интимнијем тону откривају ратне трауме из деведесетих година, на простору бивше Југославије, од почетака распада земље 1989. године.

Преплитање средњевековне прошлости и новије историје Балкана, тог вечитог бурета барута, јасно указује на важност критичког сагледавања националне историје и митологије, на понављајуће грешке и заблуде. У том смислу је тај драматуршко-редитељски поступак сасвим оправдан, у основи, али његова разгранатост такође доста оптерећује главну, историјску нит радње, која је врло подстицајна по себи, због чега би за представу у целини можда било боље да додати делови имају нешто мање простора. Укључен је низ интертекстуалних интервенција које имају сличан смисао у целини, на пример, помињање драме Кристофера Марлоуа о Тамерлану јесте корисно на нивоу информације, али додатно оптерећује већ довољно усложњено наративно ткиво.

Торлаковићева режија је усклађена са стилском и значењском слојевитошћу сценског текста, у основи је брехтовски епска, стилизована, церемонијална, садржи елементе хорског извођења, чија снага евоцира моћ античког хора, као и врло снажне, изражајне симболичке призоре, визуелно интригантна решења која имају пробојну естетску снагу. У том смислу су посебно занимљиве сцене које приказују последице боја, снолики призори са крвавим марамама и одбаченим ципелама, затим некакве шаховске партије са чашама вина/кукуте, или приказ измученог Бајазита у кавезу, након освајачког похода Тамерлана. Врло је промишљен и звучни план извођења, глумци Биљана Николић, Јована Ђорић, Марија Марић, Ема Петровић, Јелена Вукићевић, Наталија Јовић, Стеван Здравић, Иван Благојевић и Иван Ћирић, заједничким, ритуалним, снажним, постојаним ударцима оружја граде претећу, кошмарну атмосферу, утисак о хорорима ратовања који и на том сензуалном плану подстичу пацифизам. Костими су маштовито развијени у стилизацији, одговарајуће су раскошни или функционално сведени, у зависности од потребе радње (костим Ирина Сомборац).

Биљана Николић игра одлучну и мудру књегињу Милицу која се жестоко и бескомпромисно бори за опште добро, за будућност и више циљеве који траже и жртве, на страни је интереса народа, а не личних амбиција и краткорочних решења. Она искушава драматичне борбе са собом, као мајка и владарка, која мора да да приоритет интересима народа, политици мира и успостављања савеза, иако су они непожељни, са непријатељима, да би се стигло до разрешења конфликта. Посебно место у драми и представи заузима лик Оливере, најмлађе Миличине кћерке дате Бајазиту, што изазива гнев Маре, најстарије кћерке, удате за Вука Бранковића. Буран вербалан окршај Маре и Милице, поводом слања Оливере у Бајазитов харем, да би се постигао повољнији положај Србије у турском царству, инсценација њихове преписке, у представи је посредован микрофоном, што у том случају није најбоље решење јер ослабљује истинску драмску снагу, Марине оптужбе да је мајка издајница, због савеза са Турцима. Микрофони се у представи коренито користе када су у функцији нарације, што углавном јесу, то је сасвим оправдано и функционално решење, док у поменутој сцени немају пуну снагу, коришћење микрофона ту ствара дистанцу, отуђује смисао, удаљава од гледалаца њихов сукоб, уместо да нам га приближи.

Сложена у форми, стилу и значењима, представа „Мати” Марка Торлаковића и Светлане Слапшак нас је на естетски узбудљив и мисаоно подстицајан начин суочила са вечно важним питањима, односа између мита и стварности, историје и фикције, лажи и истина, у тренутку када су она поново под јарким светлима наше друштвене позорнице.