Домановић на француском

Збирку приповедака Радоја Домановића од сада ће читати и Французи захваљујући преводиоцу Кристини Шалуб. Она се сама потрудила да нађе издавача, кућу „Non Lieu” из Париза, а објављивање „Данге” на француском, у тиражу од 1.000 примерака, помогло је наше Министарство културе. У издању се налази шест најпознатијих Домановићевих дела: Страдија, Мртво море, Размишљање једног обичног српског вола, Укидање страсти, Вођа и Данга.

Кристина Шалуб већ четири године живи у Београду. Дипломирала је математику, а на Сорбони завршила и групу за српскохрватски језик и књижевност, где је и магистрирала. У разговору за „Политику” каже да јој идеја о докторату, бар за сада, не делује баш „суперсекси”, јер уместо рада који би завршио у фиоци, више воли да преводи неку књигу са надом да ће се она једног дана наћи у рукама француских читалаца.

Да би својим сународницима олакшала рецепцију Домановића, Кристина Шалуб је написала предговор у којем је објаснила друштвени контекст минулог доба, а преводећи дело „оца српске сатире”, највише су је опчиниле пишчева критичност, бескомпромисност и принципијелност.

– Домановићева критика српске политике, друштва и савременика, написана пре сто година, још увек важи за Србију, и може много да каже о Србима. Мислим да је веома важно да се критичан глас о Србима чује на Западу, али када он долази из ваших редова. Оно што ми се посебно свиђа јесте да Домановић не критикује само оне који имају моћ, јер је то најлакше, него и опозицију, па и сам народ. Ту постоји много сличности између њега и Арчибалда Рајса, само што је моћнија критика уколико долази од својих – каже Кристина Шалуб.

Францускиња примећује да се наш писац не устеже да у свом делу преиспита и национални мит, посебно мит о Косову које се, како наводи, помиње у скоро свим његовим приповеткама.

– Домановић подсећа да се о Косову стално говори, а да се ништа конкретно не ради. Аргумент о старој слави и прошлости, Косову и патриотизму, свеприсутан је у пишчево време као и у данашње. тај историјски моменат се стално злоупотребљава, а мислим да је важно да француски читаоци знају да је Косово константа у српској историји, као и да постоје слободоумни Срби који његову злоупотребу одавно осуђују.

На питање како је доживела пишчев стил и језик, Кристина Шалуб је одговорила:

– Домановић пише једноставним језиком јер има за циљ да га читају широке народне масе. Архаизме који се појављују у тексту превела сам уз помоћ добрих речника и добрих пријатеља у Србији, али ме је намучила реч „кмет” коју сам оставила у оригиналу. На француском не постоји реч која би означила исту такву функцију у организацији државе, а која би истовремено имала све неопходне конотације. Кмет има моћ, али опет најнижу у организацији моћи. Он може да буде и корумпиран, а истовремено је и мали шеф, шефић.

Други проблем који нам открива искрснуо је са појавом речи „Страдија”.

– Њу сам решила речју „Servilie”. Ово измишљено име упућује на реч „Servie”, неку стару варијанту за „Serbie” (Србија) а, с друге стране, асоцира на сервилност, покорност, против којих се Домановић стално буни, не само у „Страдији” него и у другим својим приповеткама.

Ових дана Кристина Шалуб посветиће се преводу књиге „Видовдан и часни крст” Миодрага Поповића, а о томе какве књиге траже француски издавачи, каже:

– Издавачи углавном траже савремене романе познатих писаца, чија дела већ постоје на француском, као што су Албахари и Басара. Када је ово подручје у питању, издаваче интересују дешавања из деведесетих. Зато књига која на било који начин говори о рату има више изгледа да прође, без обзира на њен књижевни квалитет. То је у складу са општом мишљу која о Србима постоји на Западу, а она је још увек веома лоша.

Наша саговорница издваја још једну своју опсервацију. Напомиње да је Радоје Домановић овде веома популаран као писац из читанке, али додаје да то и није била добра услуга за њега, јер се оно што је део обавезне лектире често не узима за озбиљно. – Друга ствар се тиче пишчевог хумора и једног апсурда који сам приметила овде у Србији. Домановић је био оштар сатиричар, али његова сатира не тражи громогласан смех. Он каже: „Овде код нас све је наопако”, а такав став сам у Србији видела небројано пута. „Код нас није све како ваља, све је наопако, и зато – ха, ха, ха, видите како нисмо као остали”. На неки начин, ви имате понос што нисте као неки други. То је симптом „сам против свих” – ми Срби против целог света. И управо тај механизам одузео је критичку моћ Домановићевим приповеткама, што и објашњавам у предговору. Мени је разумљива ваша реакција, јер тиме као да поручујете: Бар то можемо, још увек смо живи, макар то значило да радимо све како не ваља. А то није нипошто исто са оним што Домановић поручује, и зато се треба вратити духу, слову и смислу пишчеве поруке и текста.