Суочавање са људима на маргини

Врање – Добро се познају читалачка публика у врањској културној јавности и јунаци које је речју поставио на штампане отиске књижевник и професор Михајло Пантић. Један од вечитих на списку добитника Награде „Борисав Станковић”, овога пута аутор је имао, чини се, „специјалан подударајући контакт” са делом свевременог писца и то у његовој родној кући.

Поводом дана овдашње библиотеке представљенo је последње остварење Михајла Пантића „Роман о Цибулки”. Аутор који годинама прати свакодневицу с оне стране престоничке старине у асфалтом осунчаним становима на Новом Београду под својим књижевним догледом пажљиво држи ликове који годинама уходе њега, али и он њих до коначнице рамљења у корице прозе. Свему претходи живот, лишен великих идеја, са мањком било каквог зла и агресије.

Укључио се и ауторов „књижевни полиграф”, па смо чули да су „писци из генерације са којима је савременик, па и нешто млађи, сви одреда заокупљени питањем маргиналности, приповедањем о људима са такозване маргине”.

– Нулта тачка српске књижевности у том смислу почиње књигом о људима од којих су неки „сумасишавши”, али су у суштини сви рефлекс бедних људи. То су „Божји људи” Боре Станковића. У неком тренутку схватио сам да не могу да замислим приповедање које није у вези са неким претходним приповедањима. Моје опредељење је да читалац мора да прима причу не осећајући да уопште чита, да урони у свет који му се сугерише приповедним текстом. У другом слоју многи ће у подтексту ове књиге приметити много референтности на свет књижевности, много одазивања, одазивања на многе писце који су постали део мог мишљења. Морате знати, у вашем процесу писања учествују и сви они које сте читали, само што се они оглашавају са границе нечега несвесног – саопштио нам је аутор „Романа о Цибулки”, гостујући у Врању на задовољство оних који упркос свему читају и воле дружења са писцима.

Пантићев Цибулка је јунак који аутентично у неком новом времену потказује маргину као универзалну линију која у суштини даје слаткоћу горкој сржи живота. Попут Станка Пивцета, којег је речима иконописао Мирослав Цера Михаиловић у збирци „Метла за покућу”, показујући универзалност у тумачењу света по својој вољи једног човека са руба памети у малој географској провинцији.

– Такви ликови у једном моменту своју вољу наметну писцу. Ви онда са тим ликом можете да радите баш шта год желите – указао је Пантић, чија последња књижевна прича представља „дирљиву, помало ироничну, али топлу људску причу о нашим лутањима и надањима у последњих неколико деценија”.

– Ово је роман налик на безболну проповед, моћна је замена за тешке животне теме, говори о сажаљењу или самосажаљењу, о туђој агресији или својој милости, а може и обрнуто. Писање као дар, виђење као дар, знање као дар. Тако је у многим књигама које је написао о другима, говорећи о себи и својим својствима. Цибулка, новобеоградски алкохоличар или боље рећи пивопија, бивши боксер и усамљеник, посрнули херој, како би рекао Гојко Божовић, један је од многих са Новог Београда и нико међу њима – рекла је др Сунчица Денић, књижевница из Врања, на промоцији „Романа о Цибулки” Михајла Пантића

Имаће овога лета пуно посла они вредни читачи са југа Србије, да одгонетну све провокације, како личне, тако и оне локалне, а вероватно и глобалне када је у питању дефиниција „ликова са маргине”. Слушамо ли њих, како одговарамо себи и шта нам они својом искреношћу нуде?