Suočavanje sa ljudima na margini

Vranje – Dobro se poznaju čitalačka publika u vranjskoj kulturnoj javnosti i junaci koje je rečju postavio na štampane otiske književnik i profesor Mihajlo Pantić. Jedan od večitih na spisku dobitnika Nagrade „Borisav Stanković”, ovoga puta autor je imao, čini se, „specijalan podudarajući kontakt” sa delom svevremenog pisca i to u njegovoj rodnoj kući.

Povodom dana ovdašnje biblioteke predstavljeno je poslednje ostvarenje Mihajla Pantića „Roman o Cibulki”. Autor koji godinama prati svakodnevicu s one strane prestoničke starine u asfaltom osunčanim stanovima na Novom Beogradu pod svojim književnim dogledom pažljivo drži likove koji godinama uhode njega, ali i on njih do konačnice ramljenja u korice proze. Svemu prethodi život, lišen velikih ideja, sa manjkom bilo kakvog zla i agresije.

Uključio se i autorov „književni poligraf”, pa smo čuli da su „pisci iz generacije sa kojima je savremenik, pa i nešto mlađi, svi odreda zaokupljeni pitanjem marginalnosti, pripovedanjem o ljudima sa takozvane margine”.

– Nulta tačka srpske književnosti u tom smislu počinje knjigom o ljudima od kojih su neki „sumasišavši”, ali su u suštini svi refleks bednih ljudi. To su „Božji ljudi” Bore Stankovića. U nekom trenutku shvatio sam da ne mogu da zamislim pripovedanje koje nije u vezi sa nekim prethodnim pripovedanjima. Moje opredeljenje je da čitalac mora da prima priču ne osećajući da uopšte čita, da uroni u svet koji mu se sugeriše pripovednim tekstom. U drugom sloju mnogi će u podtekstu ove knjige primetiti mnogo referentnosti na svet književnosti, mnogo odazivanja, odazivanja na mnoge pisce koji su postali deo mog mišljenja. Morate znati, u vašem procesu pisanja učestvuju i svi oni koje ste čitali, samo što se oni oglašavaju sa granice nečega nesvesnog – saopštio nam je autor „Romana o Cibulki”, gostujući u Vranju na zadovoljstvo onih koji uprkos svemu čitaju i vole druženja sa piscima.

Pantićev Cibulka je junak koji autentično u nekom novom vremenu potkazuje marginu kao univerzalnu liniju koja u suštini daje slatkoću gorkoj srži života. Poput Stanka Pivceta, kojeg je rečima ikonopisao Miroslav Cera Mihailović u zbirci „Metla za pokuću”, pokazujući univerzalnost u tumačenju sveta po svojoj volji jednog čoveka sa ruba pameti u maloj geografskoj provinciji.

– Takvi likovi u jednom momentu svoju volju nametnu piscu. Vi onda sa tim likom možete da radite baš šta god želite – ukazao je Pantić, čija poslednja književna priča predstavlja „dirljivu, pomalo ironičnu, ali toplu ljudsku priču o našim lutanjima i nadanjima u poslednjih nekoliko decenija”.

– Ovo je roman nalik na bezbolnu propoved, moćna je zamena za teške životne teme, govori o sažaljenju ili samosažaljenju, o tuđoj agresiji ili svojoj milosti, a može i obrnuto. Pisanje kao dar, viđenje kao dar, znanje kao dar. Tako je u mnogim knjigama koje je napisao o drugima, govoreći o sebi i svojim svojstvima. Cibulka, novobeogradski alkoholičar ili bolje reći pivopija, bivši bokser i usamljenik, posrnuli heroj, kako bi rekao Gojko Božović, jedan je od mnogih sa Novog Beograda i niko među njima – rekla je dr Sunčica Denić, književnica iz Vranja, na promociji „Romana o Cibulki” Mihajla Pantića

Imaće ovoga leta puno posla oni vredni čitači sa juga Srbije, da odgonetnu sve provokacije, kako lične, tako i one lokalne, a verovatno i globalne kada je u pitanju definicija „likova sa margine”. Slušamo li njih, kako odgovaramo sebi i šta nam oni svojom iskrenošću nude?